Na današnji dan 2. decembra 1977. u Aleji velikana na Novom groblju u sumrak snežnog dana, uz recitovanje „Lamenta nad Beogradom”7 sahranjen je Miloš Crnjanski jedan od najvećih srpskih pesnika, pisaca, pripovedača, romansijera. „A kad umrem srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti…”
Tu noć Crnjanski je proveo u košmaru – hteo je da ustane, da nekuda ode… Supruga je jedva uspela da ga vrati u krevet ili fotelju, preklinjujući ga da se smiri. A kad je došlo jutro, Vida je telefonirala doktoru Bogdanoviću i zamolila ga da odmah dođe. Doktor je došao i konstatovao da bolesnik mora u bolnicu. Crnjanski je psihički bio veoma uznemiren.
Govorio je tiho, skoro nerazgovetno. Čas je govorio srpski, čas engleski ili nemački.
Pokušavao je da skoči iz kreveta… Prenet je u bolnicu Dr Dragiša Mišović, na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića.
Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila – nije znao gde je, šta je sa njim. Odbija da primi hranu i piće. Ne želi da sarađuje sa lekarima, niti sa sestrama.
Sve analize, koje su odmah urađene, pokazivale su da je stanje organizma Miloša Crnjanskog sasvim normalno, i srce i pluća.
Nikakve organske promene lekari različitih specijalnosti nisu mogli da pronađu. Neprekidno je pored njega dežurala sestra ili bolničar. Oči je držao stalno zatvorene. Ni sa najbližima nije želeo da razgovara, niti da ih pogleda.
Posle dva dana, umro je. Bolnica Dr Dragiša Mišović saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini.
Ni posle obdukcije, konzilijum lekara nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovali su da je smrt psihosomatske naravi.
Izvor: FB Ljubavna šetnja Beogradom
