Koncert za porodicu i prijatelje, kako ga je nazvala porodica Adamović iz Bazela, bio je veče za pamćenje! Salu UK (Ustanove kulture) Parobrod u centru Beograda ispunila je publika sačinjena uglavnom od članova šire porodice, kumova, dugogodišnjih prijatelja i poznanika. Svi su se potrudili da dođu i podrže ove dve devojčice koje svoj nesvakidašnji talenat razvijaju na jedan neobičan, možda malo teži način.
Marta i Petra su desetogodišnje bliznakinje koje od rođenja žive u Bazelu u Švajcarskoj. Petri je tek sa četiri godine konstatovano oštećenje sluha i od tada kreće velika borba. Vreme za spontani razvoj govora već je prošlo, a ona nije imala ni maternji, ni jezik podneblja na kome živi. Od tada kreće borba za svaku reč, štelovanje slušnih aparata, sa šest godina operacija ugradnje kohelarnog implanta, sati i godine logopedskog rada i vežbanja sa majkom. Reč po reč, prvo na srpskom, pa onda polako i na nemačkom, uz ogroman trud i rad, angažovanje logopeda iz Srbije, devojčica polako sustiže vršnjake.
Foto: A. Adamović
Marta, koja ima veliki muzički talenat, odlučila je da svira violinu, a o Petrinom muzičkom obrazovanju niko nije razmišljao. Ali ni to nije lako u Švajcarskoj. U zvaničnim ustanovama časovi su 25 minuta nedeljno, bez solfeđa i teorije muzike. Sve je podređeno zabavi, deci ne sme ništa da predstavlja napor. Srećna okolnost jeste da je mama, Andrijana Adamović, pre svega prosvetni radnik, profesor srpskog jezika i književnosti, a uz to i muzički obrazovana, pa uviđa sve nedostatke švajcarskog muzičkog obrazovnog sistema.
„Prijatelji u Srbiji uvek se čude kad im pričam sa kakvim se sve problemima srećemo. Svi zamišljaju Švajcarsku kao savršeno organizovanu zemlju, što ona u mnogim segmentima i jeste, ali baš tamo gde je najvažnije, gde se formiraju i oblikuju ljudi, u obrazovanju, mnogo toga ne funkcioniše. Po školama rade nedovoljno obrazovani nastavnici, deca imaju mnogo, po mom mišljenju, nepotrebnih predmeta koji im oduzimaju veliki deo dana. A muzičke škole priča su za sebe. Takvim tempom rada niko nikad nigde ne bi stigao. 25 minuta jednom nedeljno, apsolutno nije dovoljno za bilo kakav napredak. Marta se opredelila za violinu, veoma zahtevan instrument. Od početka je bilo jasno da u školi nema šta da traži i imali smo neverovatno sreću da upoznamo u našem komšiluku magistra violine, Tatjanu Vucelić. Prve dve godine postavila je Marti osnovnu tehniku, i kad je doživela nesreću koja ju je neko vreme odvojila od sviranja, mi smo se zadesili u Srbiji i baš preko nje upoznali profesorku Anu Vujadinović. Po povratku u Bazel, nastavili smo sa onlajn časovima. Nije lako i nije isto, ali ja iskreno verujem u naš sistem i naše metode. Ovde, zapravo i nemaju sistem. Marta ide i ovde u muzičku školu i to nije za poređenje. Ona je vanredan đak Muzičke škole Kosta Manojlović tako da polaže ispite kad god smo u Srbiji, ima redovno časove solfeđa i teorije muzike i sve to onlajn”, ispričala nam je mama Andrijana Adamović.
„A onda je pre dve godine i Petra je izrazila želju da svira klavir. Naša prva reakcija bila je da joj je to sada nepotreban napor i izazov, jer muzika je još jedan jezik, pa klavir zahteva paralelno čitanje dva različita notna sistema, ali nismo želeli da dobije poruku kako ona nešto ne može i tako je u našu kuću stigao i klavir”, dodala je Andrijana.
Znajući da im je neophodna i podrška iz Srbije, paralelno sa muzičkom školom u Švajcarskoj, počinju opet i onlajn časovi sa profesorkom klavira i kamerne muzike, Jelenom Minić. Uprkos svim svojim problemima, Petra je jedno divno, uvek nasmejano dete, koje zrači svojom neposrednošću i iskrenošću. Muzika ima ogromnu ulogu u njenom životu, a mama Andrijana kaže da joj se čini da od svih njih četvoro Petra možda najviše voli i oseća muziku. Tata Goran, takođe je veoma muzikalan, ali se ne eksponira i predstavlja pravu podršku svojim damama.
Drugi nedostatak švajcarskog muzičkog obrazovanja jeste gotovo potpuno odsustvo javnih nastupa, a deca vole da se lepo obuku, stanu na scenu i pokažu šta su naučila. Zato je Andrijana pre dve godine pokrenula seriju koncerata „Deca stvaraju muziku” da bi sva zainteresovana deca dobila priliku da stanu na scenu, prikažu šta su navežbala i dobiju aplauz za to. Portal rasejanje.info izveštavao je o tim koncertima, a sledeći je u najavi za 17. decembar u Bazelu. U međuvremenu mogla se iskoristiti činjenica, da Petra i Marta provode raspust kod babe i dede u Beogradu, da se nastupi i pred beogradskom publikom. I tako su se u UK Parobrod okupili svi oni koji poznaju ovu porodicu i znaju za njihove bitke i borbe u želji da ih podrže i potvrde svoju ljubav. Andrijana je bila zaista duboko dirnuta: „Čitav moj život bio je sa nama u toj sali. Kumovi i prijatelji mojih, roditelja, ljudi uz koje sam odrastala, njihova deca pa i unuci, zatim mnoštvo mojih kumova, moje veliko bogatstvo, prijatelji iz raznih svera mog nekadašnjeg života, pa čak i neki ljudi koje sam, u stvari, upoznala u Švajcarskoj, a zadesili su se u Beogradu. Tu je bila naša rođaka koja me je porodila i prva uzele nedonoščiće od jedva dva kilograma u ruke, pa logopedice koje su godinama radile sa Petrom. Zaista, neverovatna ljubav pa i poštovanje koje su nam ukazali. Mnoge zaista nisam videla godinama i znali smo da ćemo se samo sresti na kratko na koncertu, pa opet nisu žalili da dođu i provedu veče s nama. Nema toliko velikog hvala kojim bih mogla svima da se zahvalim. A kad su usledili pokloni i cveće, moje devojčice nisu znale šta ih je snašlo”.
Foto: A. Adamović
Veliki doprinos koncertu dali su Una Dedić i Ilija Paunović. Una svira klarinet u MŠ Petar Konjović i četvrta je godina u klasi profesorke Višnje Ninković, Andrijanine kumice. Ona je svojim instrumentom oplemenila ovo klavirsko-violinsko veče, dala jednu drugačiju notu i boju.
Una Dedić je sa nama podelila svoje utiske posle koncerta:
„Bilo je lepo, atmosfera je bila veoma prijatna. Deca koja su svirala su bila jako talentovana i program je bio zanimljiv. Smatram da mladi treba više da posećuju koncerte i slušaju onu pravu, kvalitetnu muziku. Sve u svemu, jedno jako lepo veče i dobro iskustvo”.
A Ilija Paunović oduševio je sve prisutne svirajući bez nota i neverovatno nadahnuto Mocartovu Sonatu k457. Ilija je svirao emotivno pa je dobio ubedljivo najjači aplauz publike koja je zapravo došla prevashodno da uživa u notama Marte i Petra. Ali tolika strast i muzikalnost nisu mogli da prođu nezapaženo. Ilija je 6. razred MŠ Vladimir Đorđević u klasi profesora Miloša Gobeljića, ali ga u radu podržava i Petrina profesorka Jelena Minić.
Ovaj mladi umetnik bio je prepuno utisaka i oduševljenja posle koncerta:
„Nakon što sam nastupao u Ustanovi kulture Parobrod zajedno sa Petrom Adamović, Martom Adamović i Unom Dedić, prepun sam utisaka i emocija. Iako se Petra bori sa problemima sa sluhom, njena izvedba je bila izuzetna i ostavila je neizbrisiv trag u mom srcu. Moram priznati da sam bio oduševljen njenom strašću i talentom, njen fokus i želja za muziciranjem su bili inspirativni. Marta je svirala violinu i dubokim razumevanjem muzike doprinela je neverovatnoj atmosferi. Trenuci kada je pevala su bili posebno magični, to su bile note ljubavi koje je uložila u nastup. Una Dedić je sviranjem klarineta obogatila naš muzički ansambl. Njena snaga je fascinantna. Imala je jedinstveno muzičko iskustvo. Nakon koncerta osećao sam se ispunjen i zadovoljan. Porodici Adamović želim sve najbolje. Ovaj nastup je bio podsetnik da ljubav prema muzici može da nadvlada sve prepreke i donese toliko radosti kako nama, tako i publici koja nas je pljeskom ispratila. Nadam se da će ovo biti samo prvi od mnogih zajedničkih nastupa jer svi zajedno imamo neverovatnu energiju i ljubav prema muzici koju želimo podeliti sa svetom. Hvala!”
Foto: A. Adamović
U publici su bile sve tri profesorke Ana Vujadinović, Jelena Minić i Višnja Ninković, kao i dva korepetitora Aleksandra Živković i Ivan Milunović. Koncert je počeo zajedničkim sviranjem Šostakovičevog „Drugog valcera“, a zatim su se ređale kompozicije za klavir pa za violinu (Čajkovski Labudovo jezero, Fibih Sonatina, Betoven Sonatina, Dvoržakov Prvi romantični komad,…) da bi se sve završilo pesmom Divan je kićeni Srem. Petra je pratila Martu na klaviru, a Marta je svojim anđeoskim glasom pevala.
Marta Adamović
„Ovaj koncert u Ustanovi kulture Parobrod bio mi je sjajno iskustvo. I dok sam ja nastupala i dok nisam. Sećam se mog prvog utiska o toj sali gde smo svirali: „Ovo izgleda kao mali, prazan stan sa puno lepih slika i polukoncertnim klavirom u sredini”. Dok sam svirala i pevala, imala sam neki poseban osećaj za koji mislim da ga do sada još nikad nisam imala. Na kraju koncerta bila sam i malo tužna što se sve završilo, ali i srećna što smo moja sestra i ja dobile puno cveća i drugih poklona. Bila sam ponosna na sve učesnike, mene i moju mamu Andrijanu koja je sve to organizovala i znam da ona nije imala ovakvu priliku kao što ona nama daje. HVALA MAMA! Ovo iskustvo neću nikad zaboraviti!”.
Petra Adamović
„Koncert je bio baš muzikalan i lep! Mnogo sam uživala uz muziku koji smo svirali Una, Ilija, Marta i ja. Veoma sam bila srećna kad mi je mama Andrijana rekla da će svirati još dece sa nama, Ilija i Una. Nekako mi je srce plesalo uz muziku! Kada sam legla posle koncerta u krevet, imala sam u glavi: „Baš bih volela da opet bude isti koncert!” Zahvalna sam i ljudima koji su došli da gledaju naš koncert. Nisam očekivala da će doći ovoliko ljudi. Pred koncert sam bila preuzbuđena i jedva sam čekala da dođe taj dan. Volela bih da opet imam priliku da sviram na takvom nastupu. Svi su bili sjajni! Nisam znala da će sve tako dobro proći. Una i Ilija su mnogo bili dobri, a Ilija je svirao napamet jako težak komad!”.
Bilo je i zapaženih reakcija u publici. Dvoipogodišnja, Ana Stevanović, presedela je ceo koncert u krilu svoje sestre od tetke, devetogodišnje Nine, neprestano tapšući rukama u ritmu muzike. Sva ozarena i ponosna dala je na kraju koncerta čokoladni buket malim umetnicama, a na pitanje da li su Marta i Petra lepo svirale, oduševljeno je odgovorila: „Da!”.
Nina Cvetković, Petrina i Martina kumica, je rekla da je koncert bio super. „Marta i Petra su svirale baš lepo i kao da sviraju mnogo, mnogo godina. Najviše mi se dopalo kada su svirale zajedno”.
I neke prijateljice mame Andrijane nisu znale šta da očekuju od koncerta desetogodišnjih devojčica. Došle su svakako da iskoriste priliku da se makar na kratko sretnu, ali i da podrže sve napore koje ova porodica ulaže. Nataša Mirković, mamina dogodišnja prijateljica sa kojom je zajedno pevala. „Petru i Martu poznajem ceo njihov mali život i bila mi je velika čast da prisustvujem večerašnjem koncertu; koncertu, ne samo predivne muzike koja izlazi iz dečijih srca i prstića, već koncertu ljubavi, borbe i upornosti, koje vraćaju veru u prave vrednosti. Ispunile su mi dušu ponosom i toplinom”.
A Ana Jovanović, drugarica iz gimnazije, nije znala čemu će prisustvovati: „Oduševljena sam koncertom! Došla sam na poziv moje drugarice iz gimnazije da čujem njene ćerke. Nisam znala šta uopšte da očekujem jer sam ih videla dok su bile male. Mogu samo da kažem da sam uživala. Svirale su kao pravi profesionalci. To je bila prilika da se sretnemo i nas tri drugarice iz gimnazije. Divan osećaj posle toliko vremena”.
Sestre Adamović otišle su kući prepune utisaka i buketa cveća kao prave male umetnice. Iako su strah i tema postojali na početku, sve je brzo nestalo, a pune utisaka nisu mogle da zaspe do dugo u noć. A sutradan ih je čekao još jedan nastup na maloj sceni Kolarca. Svirale su kao gosti srednjiškolcima kamerne muzike MŠ Stanković. Sad su već bile smirenije i koncentrisanije posle celovečernjeg koncerta. Svakako ova poseta rodnom gradu bila je jedna od uzbudljivijih i produktivnijih.
