Proganjali su ga Nemci, optuživali komunisti, a onda je završio u apsu zbog pentranja po žici: Kako je neustrašivom akrobati preselo gostovanje u Kruševcu
Dragoljub Aleksić, ili „srpski Hudini”, kako su ga ljudi zvali, rođen je, na današnji dan 1910. godine u selu Vina kod Knjaževca. On je bio najneobičnija ličnost i jedna od najvećih atrakcija u Beogradu za vreme rata i posle oslobođenja. Šarmantan čovek talasaste kose, imao je nadljudsku snagu i, po svedočenjima njegovih savaremenika, neodoljiv osmeh”
Od kovača do akrobate
Posle završenog kovačkog zanata, ovaj neverovatan čovek odlazi od kuće kako bi našao posao. U predratnoj Jugoslaviji vladala je nezaposlenost i beda i nije bilo lako pronaći posao. Razmišljajući o svojoj budućnosti, on odlazi u Suboticu. Baš tada, 1928. godine, u Subotici je gostovao jedan cirkus. Mladić je svako veče odlazio da gleda umetnike i akrobate i oduševljavao se njihovim izvođenjima, pa se kod njega probudila želja da i sam pokuša nešto da izvede. Spremio je jednu tačku i ponudio se vlasniku cirkusa da radi kod njih kao pomoćni radnik. Tako je počela njegova akrobatska karijera.
Uveče je posluživao svoje šefove, a danju vežbao na raznim spravama. Vlasnik cirkusa je primetio njegov trud i prepoznao talenat koji ga je odvajao od ostalih. Usledili su sati i sati vežbanja, i za veoma kratko vreme, Aleksić je prvi put nastupio pred publikom. Pročulo se za njega i njegove akrobacije, a nakon Subotice, cirkus je otišao u Split.
U Splitu je prvi put ozbiljno povređen, prilikom pada sa visine pet metara. Aleksić je hodao po žici, ali je izgubio ravnotežu i pao na beton. Doktori su rekli da ne mogu da mu pomognu. Ne želeći da se pomiri s tim, on je sam napravio gvozdeni mider i nastavio da vežba sve do samoizlečenja i, uprkos lošim prognozama, uspeo je da prohoda ponovo. Uspeo je i da zainteresuje širu jugoslovensku javnost za „čoveka od čelika”. Usledile su nove i odvažnije produkcije, ispaljivanje iz topa, kidanje lanaca, akrobacije na visini. Ubrzo odlazi u Beograd gde osniva akrobatsku trupu čije nastupe je publika gledala otvorenih usta. Zbog više padova i povreda, Aleksićevo telo je bilo skraćeno za četiri centimetra, jer je imao srasle pršljenove zbog povrede kičme.
Najpopularnije tačke
Jedna od najuzbudljivijih atrakcija za tadašnju publiku bila je kada bi akrobati neko iz publike iznad šaka vezivao ruke lancima i zaključao ih katancem. Potom je Aleksić ulazio u duguljasti gvozdeni kavez, podignut na oko 25 metara visine, pričvršćen kanapom za specijalan stub. Tada bi konopac zapalili, a zatim bi srpski Hudini pokušao da se otarasi lanca pre nego što plamen na konopcu stigne do kaveza. Fascinantno je to što mu je ovaj trik uvek uspevao u poslednjim sekundama, što su građani pozdravljali gromkim aplauzom.
„Čovek od čelika”
Vozio je bicikl na čeličnoj sajli razapetoj između kuća s obe strane ulice dok su se posmatrači divili njegovoj hrabrosti, koncentraciji i neverovatnoj ravnoteži. Publika ga je prozvala „čovek od čelika”, pošto je zubima savijao metalne šipke i kidao lance, visio sa aviona iznad Kalemegdana držeći se zubima za uže i bez ikakve zaštitne mreže hodao i vozio bicikl preko konopca zategnutog između krovova dve visoke zgrade. Na ulici i u domovima, ljudima je zastajao dah gledajući njegove hrabre poteze, uveseljavao je Beograd koji je u to vreme imao svega 400.000 stanovnika.
„Nevinost bez zaštite”
I pored svih njegovih neverovatnih vratolomija, danas bi verovatno ostao zaboravljen da nije snimio film „Nevinost bez zaštite”. Sam naslov govori o nevinosti i naivnosti njegovih akrobacija. Glavni protagonista njegovog filma je vremešni akrobata. Inspiraciju da snimi film Aleksić je dobio nakon snimanja dokumentarca o njegovim akrobacijama. Uspeh ovog filma, podstakao ga je da napiše scenario, režira i glumi u filmu u sopstvenoj produkciji i to baš 1941. godine, u ratom zahvaćenom Beogradu. Naravno da tada nije bilo jednostavno pronaći sponzora za film, ali je na kraju polovinu troškova prihvatio da snosi jedan beogradski automehaničar Ivan Živković.
Osim Živkovića, filmski reditelj Stevan Mišković, koji je raspolagao sa jednom nepokretnom filmskom kamerom, pomogao mu je da snimi ovaj film. Kupili su traku ukradenu iz nemačkog skladišta i od dve prazne prostorije u jednoj kući u Jovanovoj ulici, napravili su studio. Sami su napravili reflektore, nacrtali kulise, pronašli glavnu glumicu i snimili prvi srpski srednjometražni igrani zvučni film „Nevinost bez zaštite”. Publika je odlično prihvatila njegov film i to je bio drugi najgledaniji film za vreme okupacije. Samo je publika bila blagonaklona prema Aleksićevom ostvarenju. Nemci su ga hapsili pod izgovorom da njegov film budi nacionalistička osećanja i uzbuđuje javnost. Nije mu bilo lakše ni po okončanju okupacije, jer su ga oslobodioci optuživali i zatvarali tvrdeći da je kolaboracionalista, jer je kupovao od neprijatelja bioskopsku aparaturu i filmske trake.
Dokazavši da je nevin, „Nevinost bez zaštite „ je nastavio da puni ono malo preostalih predratnih bioskopa, na opštu radost Beograđana koji su želeli neku zabavu, nakon četvorogodišnje okupacije.
Čelične žice u mišićima
Koliko je Aleksić bio popularan i van granica naše zemlje svedoči jedan članak u londonskom „Tajmsu” iz 1951. godine. U ovom tekstu opisan je Aleksićev nastup pred maršalom Titom i engleskom kraljicom. Napisali su tada da „u mišićima ima čelične žice, a umesto živaca najlonsku užad”.
Iako je bio heroj i izuzetno hrabar čovek, Dragoljub Aleksić je poslednje dane svog života proveo u staračkom domu na Bežaniji. Mnogo je ljudi u Beogradu koji su imali tu privilegiju i zadovoljstvo da vide njegove neverovatne akrobacije i vratolomije. Zaslužan je za mnogo osmeha, ali je ostao bez bilo kakvog zvaničnog priznanja javnosti. Zadržan je i u srcima onih koji su gledali njegov film pun nežnosti dvoje zaljubljenih. Kao uspomena na njega, u naselju Zemun Polje postoji Ulica akrobate Aleksića.
Pustolovina Dragoljuba Aleksića 1931. godine, koji je uhapšen po naređenju predsednika opštine
NAJPOZNATIJI srpski i jugoslovenski akrobata Dragoljub Aleksić (1919-1985) doživljavao je u svojoj izuzetno bogatoj karijeri brojne izazove, od proganjanja nemačkih vlasti za vreme Drugog svetskog rata, do optuživanja komunista za navodnu saradnju sa okupatorima, ali se neverovatna avantura koju je doživeo tokom mesec dana boravka u Kruševcu 1931. godine nikada nije ponovila. Novosti donose do sada neotkrivene detalje iz susreta slavnog artiste sa Čarapanima: njegovi pokušaji da nastupi na žici razapetoj među visokim zgradama, hapšenje, demonstracije naroda na ulici zbog tog privođenja, ali i spektakularna izazivanja građana koji su poželeli da odmere snage sa „najjačim čovekom Jugoslavije”.
Sve je počelo kada je Aleksić došao u Kruševac zajedno sa svojom sestrom Katicom. Odseli su u hotelu „Pariz” i uredno prijavili nastup. Policija je odobrila izvođenje akrobacija u Knez Mihailovoj ulici (danas, Vidovdanska).
– Vezao je žicu za zgradu advokata Lučića i apotekara Đorđa Petrovića, a onda je na visini od 25 metara izvodio akrobacije pred 3.000 oduševljenih Kruševljana – otkriva Miloš D. Stojadinović, hroničar i jedan od najboljih poznavalaca istorije starog Kruševca. – Dve večeri je sve proticalo bez problema, ali se onda apotekar pobunio i zahtevao da Aleksić skine svoje sprave, jer navodno, mušterije, zbog publike, ne mogu da uđu u lokal.
ALEKSIĆ se nije predavao, već je žicu razvukao do susedne zgrade i nastavio sa predstavama. Onda na red stupa vlast, koja je strahovala da bi akrobata mogao da padne i prouzrokuje kvar na električnoj mreži! Policija obaveštava slavnog gosta da će mu ponovo dozvoliti da „visi” u vazduhu, ukoliko se dobije odobrenje od tadašnjeg predsednika opštine Đorđa Drenovca.
– Drenovac nije hteo ni da čuje, ali se ni Aleksić nije dao, zahtevao je da se o njegovom trošku izvede komisija, kako bi se utvrdila bezbednost instalacija – iznosi Stojadinović. – Prvi čovek Kruševca je i to odbio, a onda je Aleksić krenuo da protestuje, uputio teške reči i na kraju ga hapse po Drenovčevom naređenju. Vest o hapšenju se vrlo brzo pročula i Kruševljani su počeli da se okupljaju i masovno protestuju ispred zatvora.
CEO događaj neočekivano postaje prava senzacija, koju živo prate nacionalni i lokalni mediji, Pravda, Politika, Vreme, Kruševački glasnik. Dragoljub Aleksić je pušten na slobodu i nastavio je da zadivljuje domaćine spektakularnim nastupima. Ni konačno oslobađanje iz pritvora, međutim, nije podrazumevalo tačku na sve poteškoće popularnog zabavljača tokom kruševačke epopeje: Čarapani su počeli da ga izazivaju na rvačke duele!
– G. Aleksić, koji nije rvač nego samo akrobata, dobio je poziv preko jednog ovdašnjeg lista da se za opkladu od 1.000 dinara rve sa jednim čovekom, koji se nazivao u ovome listu Novi Herkules. Ovaj poziv ponovljen je i juče preko jednog beogradskog dnevnika. Novi Herkules bio je g. Radomir Savić, koji je pozivao g. Aleksića na duel i rekao mu da će ga u slučaju njegova neizlaska smatrati za kukavicu – pisala je Pravda, 18. novembra 1931.
Isti Savić, činovnik ovdašnjeg sreskog suda, oglasio se u Vremenu četiri dana kasnije.
– Nije mi čast da se rvem o 1.000 dinara, već iz čisto sportskih motiva, pa g. Aleksić, ako hoće da primi moj poziv, neka izvoli, jer verujem da i on sport gaji radi sporta – pisao je Radomir Savić.
POZIVU Novog Herkulesa Aleksić se iznenadio, ali je prihvatio izazov u bioskopu, 28. novembra. U međuvremenu su po gradu počeli da se dele leci izvesne „Crne maske”, koja poziva Aleksića da se i sa njim porve i ako ga Aleksić obori, nudi 2.000 dinara.
– Pred punom salom, pojavio se samo Aleksić i čovek s maskom, dok Savić nije došao – predočava Stojadinović. – Aleksić ga pobeđuje u drugom minutu i osvaja novac. Iako umoran, odgovara i na izazov izvesnog Vasića, člana Sportskog kluba „Obilić”, prvaka župe sa kojim ulazi u rvački dvoboj. Rezultat je bio nerešen, ali je publika i dalje bila fascinirana gostom. Čuveni akrobata napustio je Kruševac 29. novembra, odlazi u Beograd i nastavlja da novim tačkama oduševljava publiku širom Evrope.
BIOGRAFIJA ZA FILM
BIOGRAFIJA Dragoljuba Aleksića već je spektakularna i bez „kruševačke” epizode. Slavni akrobata, poreklom, iz Vine, kod Knjaževca, po zanimanju kovač, vrlo brzo se pročuo u artističkoj trupi u prestonici u Evropi. Osim što se bavio akrobacijama, režirao je i producirao prvi naš film sa dijalogom „Nevinost bez zaštite”, što mu je prouzrokovalo ozbiljne probleme i kod okupatora i kod oslobodioca. Glumio je i u filmu „Desant na Drvar ” 1963. godine, ali će, ipak, ostati nesumnjivo upamćen po akrobatskim veštinama: hodanje po žici, savijanje šipki, oslobađanje od lanaca, zaključanog kaveza i zapaljenih konopaca, vožnja bicikla na čeličnoj sajli. Umro je u domu na Bežanijskoj kosi.
MEDIJI: ALEKSIĆ BEŽAO IZ ZATVORA!
SPEKTAKULARAN boravak Dragoljuba Aleksića u Kruševcu raspirio je i novinarsku maštu, koji su prilikom izveštavanja i izmišljali događaje, između ostalog i navodno bekstvo iz zatvora.
„Pošto su vrata od zatvora bila pod katancem on je otvorio vratanca od peći, provukao se kroz čunkove u odžak, uspužao na krov sa koga je bez pomuke skočio na jednu telegrafsku banderu” – izveštavalo je Vreme 15. novembra 1931. godine. „Tu je izabrao najtanju žicu i na njoj je svojstvenom mu veštinom otputovao direktno za Beograd. Ovo potvrđuju i otisci prstiju njegovih nogu na žici. Srećom te između Kruševca i Beograda nije uvedena bežična telegrafija inače se Aleksić ne bi mogao spasti”.
Izvor: FB Rojalistički klub
