Iz Diseldorfa u Nemačkoj je stigla tužna vest da je u 86.-oj godini preminuo čovek velikog srca, veliki vernik i patriota Ostoja Borković. Bila je to osoba koja je ceo svoj život u rasejanju posvetila svojoj svetoj crkvi. Čika Ostoja je bio jedno od preživele dece ozloglašenog logora Jasenovac. On je juče iz Diseldorfa ispraćen po ličnoj žeji u rodno mesto na večni počinak. Imao je pet godina kada je postao zatočenik organizacije zla i paklenih ljudi.
Rođen je 10. oktobra 1937. godine u selu Turjak, Opština Bosanska Gradiška. Dobio je ime po ocu, a da bi ih razlikovali, od detinjstva je prozvan Oste. Porodica Borković imala je šestoro dece, tri sestre i tri brata. Kao petogodišnji dečak zajedno sa članovima svoje porodice, davne 1942. godine, bio je zarobljen od strane ustaša u Gornjim Podgradcima. Svoj dugi stradalni put Ostoja je prešao od planine Kozare, preko Stare Gradiške i Mlake, do zloglasnog Jasenovca i Siska i konačno Donje Letine, kada je dečak Ostoja, tada već osam godina star, poznao lice svoga oca koji ga je svugde tražio.
„U vihoru ratnih dešavanja Drugog svetskog rata i tragedije koja je zadesila celokupni narod naš, sa majkom i sestrama sam bio zarobljen od strane ustaša u mestu Gornji Podgraci, kod Kozare”, pričao je čika Ostoja. Te davne 1942. godine, petogodišnji Ostoja peške, bos, gladan, uplašen, iscrpljen zajedno sa sestrom Vidisavom, ocem i majkom koji su nosili u naručju malu Stanku (petnaest meseci), peške su išli do Stare Gradiške, ne sluteći da ih tamo čeka mučenje i smrt. Majka je stradala od ustaške ruke, otac oteran u ropstvo u Lajpcih, a Ostoja i sestre su posle Jasenovca, na čudesan način prebačeni u drugi logor u Sisku. Tu su ih razdvojili, Stanku je usvojila jedna porodica, a Vidosava i Ostoja su kraj rata dočekali u logoru.
Foto: SPC Nemačka
Iz logora za decu iz Siska njegovu sestru i njega uzeo je u svoju porodicu jedan Hrvat koji je, kako je čika Ostoja pričao bio dobar čovek. Bili su dobri prema njemu, sačuvavši ih od pogibije krvnika koji su tražili da ih pogube. „Jedne prilike, kada je čuvao krave ugledao je tri čoveka u daljini kako idu prema selu. „Krv nije voda”! uzviknu Ostoja i reče: osetio sam da je to moj otac. I jeste bio. Otac, koji se vratio iz zarobljeništva iz Lajpciga ćuteći je grlio svoju, do tada, izgubljenu decu a mi smo vriskali od sreće. Uskoro smo krenuli nazad prema svom selu na Kozari. Došli smo putujući vozom i pešačeći do svoje „bele kuće” skromne u svoje selo. Od mojih rođaka najbližih – prezimenjaka; pedeset osmoro je stradalo”, pričao je čika Ostoja. Tada je njegova sestra, koja mu je bila u Jasenovcu prišla kući i poljubila bravu na kući. Rekla je: „ovu je kvaku nekad moja nana (majka) otvarala”… suznim očima je govorio čika Ostoja.
„Susret sa ocem. Kćerke i sina. Biblijska je scena. Ljubljenje kvake na bravi i reči: „ovu je kvaku moja nana otvarala”. Paraju nebesa. Duša zaboli i čovek se postidi užasa koje je ljudski rod činio i čini” izjavio je pre tri godine protojerej-stavrofor Simon Turkić, nakon priče čika Ostoje Borkovića u hramu u Frankfurtu o svom životu. „Dva i po sata je Ostoja sve sa svojih osamdeset četiri godine stajao stameno i govorio imena, datume i opisivao ono što je preživeo. Sećao se fenomenalno raznih detalja. Tada je rekao da nije išao u školu, da je samouk”.
Jula 1969. došao je za Nemačku. Iste godine na Ilindan, Ostoja se priključio bogoslužbenoj zajednici Srpske pravoslavne crkve u Diseldorfu (tada u Verstenu), čiji je aktivni član bio do svog poslednjeg dana. Od 1984. do 1986. sve vreme je učestvovao u izgradnji našem hrama u Diseldorfu. Njegovu žrtvu, rad i trud prepoznali su i prethodni arhijereji, te je odlikovan arhijerejskom Gramatom zahvalnosti od strane episkopa Konstantina i episkopa Sergija, a 2021. godine je na predlog episkopa Grigorija odlikovan ordenom Svetog Jovana Vladimira. Ostoja je bio tutor i ktitor Crkvene opštine Diseldorf.
„Dolaskom u naš stari diseldorfski hram, dalo mu je snagu i volju da se izbori sa daljim životnim borbama. Čitav svoj životni vek Ostoja je bio povezan sa Bogom, sve do njegove smrti. Ogromno je bilo njegovo zalaganje i trud na gradnji hrama u Diseldorfu, kao i na crkvenom domu i kapeli. Svaku nedelju je pomagao sveštenstvu, kako je i sam voleo da kaže: „Dočekao sam deset sveštenika, četvoricu vladika i svu decu Diseldorfa”, zapisao je o čika Ostoji sveštenik Neđeljko Đokić.
Večna slava dragi čika Ostoja i velika hvala za sve! Podsetimo se i saopštenja Eparhije nemačke kada je odlikovan Ostoja Borković. „Sabrani vernici imali su jedinstvenu priliku da prisustvuju ceremoniji dodele ordena Svetoga Jovana Vladimira gospodinu Ostoji Borkoviću, za žrtvu, ljubav i predanost koju već skoro pola veka pokazuje i dokazuje prema svojoj Crkvenoj opštini u Diseldorfu, kao i za pretrpljena stradanja od strane ustaša tokom Drugog svetskog rata. Orden mu je uručio episkop Grigorije odobrenjem Svetoga arhijerejskog Sinoda pod predsedništvom patrijarha Porfirija”. „Do konačnog sretenja u nebeskom Jasenovcu Hristos Vaskrese!”, zapisao je protojerej-stavrofor Danilo Radmilović. To je bila samo neka od poruka oproštaja upućene Ostoji Borkoviću.
