Rođen je u selu Carevac kod Velikog Gradišta 9. oktobra 1895. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i bavio se advokaturom, ali je muzika bila njegova prva i prava ljubav. Bio je dirigent Hora društva „Abrašević” i jedan od prvih izvođača narodne muzike na programima Radio Beograda.
Violinu je svirao punih pet decenija. Zahvaljujući njegovom predanom radu na očuvanju srpske muzičke baštine, sačuvane su mnoge narodne melodije, čiji je on bio najverniji tumač. Komponovao je mnoge poznate melodije, od kojih je napoznatija „Svilen konac”.
Osnovao je i rukovodio Narodnim orkestrom Radio Beograda sve do svoje smrti. Bio je vrsni pedagog, učitelj mnogih pevača i svirača. Delo Vlastimira Carevca odlikuju neobična originalnost zamisli. U velikoj, gotovo pobožnoj ljubavi koju je gajio prema narodnoj muzici, zaokupljen jakim osećanjima za pevanje i sviranje, uspeo je da ovu muziku uzdigne do osobene lepote. Melodije odsvirane njegovim gudalom, ukazuju na čoveka izuzetne vitalnosti i imiginacije, sposobnog da transformiše narodni citat u svoje melodije.
Tako, slušajući narodnu muziku, mi ne shvatamo u prvi mah da je pred nama umetničko delo jedne skladne, prefinjene duše. Ustvari, to je i suština prave umetnosti da kolektivno i lično spoji i stavi u službu najviših esteskih ciljeva. Neko će to zvati prava narodna muzika, a neko muzika Vlastimira Pavlovića Carevca.
U čemu je suština Carevčevog stila i koja su to merila i principi kojih se dosledno držao? Narodna muzika po njemu sadrži nekoliko elemenata koje treba slediti. To su: melodija, ritam, tekst i ukrašavanje. Carevac je govorio da melodija oživi samo ako je dušom i merom otpevana odnosno odsvirana. Otuda i ona priča njegovih muzičara da Car govori violinom, saopštavajući duboke tajne svoje muzike. Tekst čini suštinu pesme. Iz njegovog sadržaja stvara se melodija, nižu ukrasi, dok akcenti u rečima određuju tok: da li će melodija ići naviše ili naniže, da li će biti otpevana u jednom dahu, ili, pak, na neki drugi način.
Ukrasi (grupa tonova), kojima je Carevac pridavao veliku važnost, jednoj melodiji određuju poreklo (srpsko, bosansko, crnogorsko itd.) trajanje (brzo, sporo) i ukazuju na lepotu stila.
Svojim muzičarima i pevačima Carevac je često govorio da sadržaj teksta igra bitnu ulogu u interpretaciji melodije. Razna raspoloženja, vesela, sentimentalna, borbena, tužna, morala su se i dosledno tumačiti. Otuda dinamika i pauza u izvođenju doprinose boljem razumevanju muzike. Pevač melodiju mora da iskaže, *donese*. Orkestar sledi njegova osećanja i dinamičkim nijansiranjem izgrađuje zajednički zvuk. Ovaj efekat se postiže na dva načina: usaglašenim sviranjem i pevanjem (orkestra i pevača) od tihog do najsnažnijeg zvuka ili naglašenom pratnjom pojedinih orkestarskih grupa koje podržavaju pevača i dovode do istog cilja. Carevac nikada nije svirao intermeco ili uvodnu muziku za pesmu. Njegovo merilo je bilo da prvo instrument odsvira melodiju, a zatim je donese glas. Tako bi se stvorila povratna sprega između violine, odnosno orkestra, i pevača. Rezultat je bio savršena interpretacija.
Najveća zagonetka Carevčevog stila je zvuk njegove violine. Silne su se priče oko toga isplele, a biće sigurno i mnogo novih. Neki muzičari koji su sa njim svirali kažu da je njegov prstomet bio jedinstven. Drugi kažu da je gudalo, kako ga je on držao i prevlačio preko žica, *glavni krivac*.
Šta se ustvari čuje? Možda će ovde približan odgovor dati narodna muzička tradicija. Carevcu je verovatno u podsvesti, kao mnogima od nas, zvuk gusala bio i ostao primerna muzička matrica. Otuda nije čudo što sviranje ovog umetnika i tonovi njegove violine neodoljivo podsećaju na gusle. Glisanda, ukrasi, ležeći tonovi, fraziranje, legato pasaži, sve to čini da stil sviranja ovog majstora u nama budi sećanja na iskonsku pesmu naseg nacionalnog bića.
Mnogi će reći: Carevac je neponovljiv, najveći. Možda je tako. Ali je sigurno da govor kojim je pevao i svirao ostaje putokaz kako treba voleti i davati.
Vlastimir Pavlović Carevac, vilionista, šef orkestra, pedagog, nevidljive crteže svoje duše uneo je u našu svest. Opsela ga je narodna muzika, a on nju zauzvrat proslavio.
Njegovo delo je zapisano u vremenu.
Nastupao je sa velikim pevačima: Vuletom Jevtićem, Danicom Obrenić, Miletom Bogdanovićem, Dobrivojem Vidosavljevićem, Miodragom Popovićem, Anđelijom Milić, Ksenijom Cicvarić, Savetom Sudar, Vasilijom Radojčić i mnogim drugima. Postavio je standarde u vrednovanju narodne muzike i bio je simbol izvorne interpretacije narodnog melosa.
Tokom celog Drugog svetskog rata je bio zatočen u logorima na Banjici i Dahau.
U Velikom Gradištu se, njemu u spomen, počev od 1995. godine, održava muzička manifestacija „Carevčevi dani”.
Čubura mali Monmartr
…Njegova violina je zaćutala. A svirala je svuda: na televiziji, radiju, koncertnim podijumima i u malim kafanama periferije.
– “Koji kraj najviše volite?” – pitali su ga.
– “Čuburu!”
– “Zašto?”
– “Čini mi se da nikad nisam padao u takav sevdah kao u malim čađavim kafanama ovog kraja, koliko put sam dočekao zoru u “Kičevcu” i “Sokolcu” svirajući ozarenim licima zidara, dimničara, kočijaša, bifedžija… Kad umrem recite: “Carevac je odsvirao”. Samo to. Ne volim govore i nekrologe.”
“Umro je, govori se, poslednji pravi beogradski boem koji nije mnogo mario za udobni život – pisala je “Politika”. Svirajući, on je, kažu sagoreo. Govori se da ga niko nikad nije video u zimskom kaputu ni po najljućem mrazu. A bio je diplomirani pravnik i mogao je da je hteo raditi stotinu poslova u kojima nema muzike. Sada kažemo: umro je onaj koji nas je jedino zabavljao svojom muzikom, bez odmora, bez prestanka. Jeste. Bio je veliki zabavljač, bez obzira na cenu koju je morao da plaća… On je bio obuzet svojim strunama. Njega je muzika iz naroda opsela. On je i nju zauzvrat proslavio…”
Pisalo je to u novinama posle 10. januara 1965. kada je u 13.40 prestalo da kuca srce Vlastimira Pavlovića Carevca.
I tako već godinama. Uspomene na Cara ne gasnu. Od Monmartra do Braničeva. Ali, kad neko potraži podatke o njemu, jedva ako će naći nekoliko redaka.
Ni jedna muzička škola ne nosi njegovo ime. Kao da je zaboravljen.
Ali, Carevac se ne može zaboraviti…
Izvor: FB Rojalistički klub
