U Beogradu je, u petak 16. juna nakon teške bolesti, u 72. godini, preminula predsednica Kola srpskih sestara Sveta Petka iz Štutgarta, Jagoda Simović. Osoba koja je ceo život posvetila crkvi sahranjena je u nedelju u zaseoku Rosići mesne zajednice Ražana kod Kosjerića uz članove porodice, prijatelje i rodbinu. Na dan sahrane, u hramu Sabora Srba svetih u Štutgartu služen je pomen za Jagodu, osobu koja je decenijama u porti hrama u Štutgartu dočekivala i ispraćala sve koji bi dolazili u ovo sveto mesto. Bez Jagode je nemoguće zamisliti portu naše crkve u Štutgartu, kao i crkvenu salu Sveti knjaz Lazar, a posebno prozor kuhinje pored sale sa pogledom na dvorište crkve, iz koga su divnim očima i toplim pogledima posmatrani svi koji su dolazili u hram i koga je Jagoda sa svojim sestrama kao i Sveta Petka hranila, pojila i pomagala. Propratila je puno lepih događa, puno tužnih u našoj crkvi i za svakoga je imala pravu reč. Svako je osetio pravu majčinsku ljubav, koju je pružala.
Foto: arhiva J. Simović
Još od rođena je bila vaspitavana u duhu pravoslavlja, tako da je po rečima njenih najbližih bilo sasvim jasno da će celog života biti vezana za crkvu. Ljubav prema pravoslavlju i svetoj crkvi preneli su joj baka i deka u rodnom Kosjeriću. Jagoda Simović, rođena Marinković od samog dolaska za Štutgart 1970. godine, sa 18 godina, bila je vezana za crkvu. U početku je redovno pratila bogosluženja u ruskoj crkvi, a po saznanju da postoje bogosluženja i za naš narod sa srpskim sveštenikom, odmah je prišla i od tada je bila glavni oslonac svojoj parohiji u glavnom gradu Baden-Virtemberga.
Prvo zaposlenje bilo je u trgovini, a nakon tri godine uz tada jednogodišnjeg sina Milenka počela je da radi kao kuvarica (što je i bila po zanimanju) u firmi SKL, iz koje je i otišla u penziju. Uživala je u poslu i uvek je govorila da ju je u potpunosti ispunjavao. Bila je izvrsna u svom zanatu i svi mi, koji smo probali njene specijalitete i bili na raznim slavama koje je organizovala mogli smo samo da potvrdimo da je Jagoda bila pravi majstor u svom poslu.
Do osnivanja Kola srpskih sestara Sveta Petka pri crkvenoj opštini u Štutgartu 1993. Jagoda je bila aktivna u prvom srpskom udruženju u Nemačkoj – Društvu za očuvanje srpskih spomenika do 1918. godina, koje je kasnije promenilo ime u klub Sveti Sava. Od osnivanja Kola srpskih sestara je sa vrednim članicama bila na svim mestima gde je našem narodu trebala pomoć. „U vreme ratnih godina pomoć smo slale na sva mesta, na kojima se nalazio ugroženi srpski narod. Pretežno smo slale lekove, obuću i odeću, a najviše novac. Zajedno sa prvom predsednicom Kola srpskih sestara dr Zoricom Miljević i drugim sestrama obišle smo mnoga mesta po Republici Srpskoj i posetila mnoge centre sa izbeglicama u Srbiji. Bilo je zaista teško gledati naš napaćeni narod, toliko da mi se grudi stežu i duša plače i danas kada se setim tih putovanja”, govorila je Jagoda, autoru ovog teksta. Često bi se zamislila i zapitala bi se šta je bilo sa dečačićem od pet godina, koji se nakon zbega iz Bosne i Hercegovine našao u Novom Sadu. On se bio toliko oduševio čokoladi koju je dobio od njih da je svima unaokolo pričao i pokazivao na „dobre tete koje su došle čak iz Nemačke da im donesu čokolade”.
Foto: arhiva J. Simović
Jagoda je, pune 23 godine bila predsednica Kola srpskih sestara u Štutgartu. Nakon teške bolesti popadije dr Zorice Miljević 2000. godine preuzela je to mesto. Vodila ga je sa puno ljubavi i veoma odgovorno. Radovala je svakom dolasku novih sestara, posebno mladih. Organizovala je mnogobrojne kurseve i večeri posvećene slavama, postu, crkvi, svetoj Petki… i mnogim našim običajima. Podržavala je sva srpska udruženja ne samo u Štutgartu već i drugim gradovima, rado je posećivala druge parohije. Posluživala je ne samo za slavlja u dvorištu crkve i nakon službi, već i za ispraćaje iz hrama, i za pomene, parastose i za sva druga okupljanja koja su bila u porti. Crkvu je uvek rado čistila, sklanjala predmete kojima tu nije bilo mesta, govorila svima da se okanu crvenih končića i drugih sličnih predmeta. Uvek je imala podršku svojih vrednih članica i sebe nije štedela ni u čemu.
Imala je vremena za sve, a posebno za svoje unuke Valentinu i Filipa, zbog kojih je po odlasku u penziju više vremena provodila u Štutgartu nego što je prvobitno planirala. U braku sa suprugom Ratomirom rodio se sin Milenko, koji joj je u braku sa snahom Majom podario najveći dar od boga, unuke.
Volela je Jagoda dosta da putuje. Rado je odlazila u svoj rodni kraj. Takođe rado je posećivala manastire i banje, posebno u Srbiji. Svaki izlet i poseta manastiru su za nju bili duševno bogatstvo. Najradije je pričala o posetiti manastiru Visoki Dečani. Uvek se molila Bogu da se situacija na Kosovu i Metohiji što pre sredi i da svi Srbi nesmetano mogu da posete svetinje na našoj svetoj zemlji.
Savetovala je sve koji mogu da treba da posete Hristov grob u Jerusalimu i da je za nju pokloničko putovanje sa 30 članica Kola srpskih sestara i tadašnjim sveštenikom u Štutgartu, Radmilom Marinkom bio jedan od najlepših događaja u njenom životu. „Sam osećaj – biti na svetoj zemlji je teško opisati. Osećala sam neku posebnu lepotu, dragost, milinu. To je nešto što može samo tamo da se doživi i ko god može da ode, neka ode do svete zemlje. Ubeđena sam da će slično doživeti i da će me tek tada razumeti”, govorila je Jagoda.
Foto: K. Krstić-Tadić
U mladosti dok nisu stigle druge obaveze bavila se poezijom. Bavila se i kasnije ali mnogo ređe. Rado je slušala sve koji su govorili stihove i mnogo ih bodrila, posebno mlade. Bila je desna ruka sveštenika Slobodana Miljevića i Radmila Marinka, kasnije i drugih u štutgartskoj parohiji. Uvek je umela da nađe pravu reč za svakoga čak i kada bi druga strana pogrešila. Nikada nikoga nije osuđivala, mrzela. Uvek je bila pravedna i pomirljiva. Nasmejana i puna ljubavi.
Hvala draga Jagoda na svakom toplom pogledu, na lepim i utešnim rečima, na iskrenosti, na posebnosti. Hvala na božjem daru, što sam te upoznala i što je bilo mnogo prilika da se družim sa tobom, da razgovaramo, smejemo se, slavimo, pravimo ukrase za slavske kolače, čujem prave i korisne savete, da pričamo o tvom Kosjeriću i mom Valjevu, da slušam priče iz tvog kraja i tvoga detinjstva… Hvala na svakom pozivu, na svakoj toploj reči, na pruženoj ljubavi, radosti. Počivaj u miru i carsko ti nebesko draga moja Jagoda.
Otac Marko Radmilo iz Kasela u Nemačkoj opraštajući se od Jagode rekao je sledeće:
„Kada sam otišao kao dječak iz Štutgarta, i kada mi se činilo da je moj dječiji svijet srušen, tebe sam se sjetio i shvatao, da kada dođem u portu crkve naše, tebe ću veselu, radosnu i nasmijanu vidjeti…
Gradila si neobične, teške i jake mostove koji se zovu mir i ljubav! Koliko li si ti dobra učinila?! Znana i neznana… niko to od nas neće znati, ali vjerujem da ti samo takva i možeš da se spasiš! Neobična ženo, neobičnog imena i velikog srca…”
Katarina Krstić-Tadić
