U subotu, 6. maja 2023. godine nakon svete liturgije u Diseldorfu, episkop diseldorfski i sve Nemački vladika Grigorije odslužen je pomen nevino postradalim u Beogradu i Mladenovcu. Episkop se osvrnuo na mnoga zla koja su nam se kao narodu događala i na zla koje smo mi kao ljudi pravili. Ponovio je i reči patrijarha Pavla „Budimo ljudi” u da prestanemo da budemo neljudi. U više navrata on je ukazao da nam je potrebno „pokajanje, potrebno nam je smirenje a ne gordost i oholos. „Naš gnjev može nešto da ispravi. Ne može, braćo i sestre! Može da ispravi samo naša ljubav, ukoliko je imamo. A imaćemo je ako je razvijamo u sebi, a razvijaćemo je u sebi ako je činimo”.
Prenosimo besedu u celosti:
Čuli ste kako smo otpjevali jednu čudesnu crkvenu pjesmu koja kaže vaskrsenja je dan…recimo braćo i onima koji nas mrze, zagrlimo sve, dakle, i one koji nas mrze i oprostimo sve vaskrsenjem, i onda pjevamo Hristos vaskrse iz mrtvih. Vidjeli ste kakva je tragedija snašla naš narod i našu djecu. Dobro bi bilo da se zapitamo otkuda ta i tolika tragedija i tolike tragedije u našem narodu. Ako krenemo od Staroga zavjeta, pa se sjetimo riječi koje glase ne ubij, ne ukradi, ne laži, vidjećemo da odavno, kod nas kao da važi kradi, laži, ubij ako možeš. Pa su onda, kao kulminacija svega toga, došli ratovi. Mnogo ljudi je mislilo kako treba ukrasti, kako treba ubiti i ubijali su i krali su. Onda su došle sankcije, težak život, nepravde, bombardovanje, pa smo onda ubili sopstvenog predsjednika vlade, jer smo mislili da može – ubij. A onda, nismo uspjeli da se izborimo ni u vrijeme čudesnog i Svetog Patrijarha Pavla, koji je neprestano govorio da budemo ljudi uvijek a neljudi nikada, u bilo kojoj prilici ili neprilici da ne smijemo biti neljudi. Međutim, mnogi su se tome rugali. Svjedok sam tome. Govorili su šta ovaj priča, oni nas ubijaju a mi njih da ne ubijamo, oni nas mrze a mi njih da ne mrzimo, on priča gluposti. Ali on je pričao isto ono što govori naš Gospod, da ljubimo i da volimo i one koji nas ne vole. To je zapovjest, braćo i sestre! Ako tako činimo, Bog će na kraju pobjediti, ali ako hoćemo i mislimo da možemo da lažemo, da možemo da ubijemo, da možemo da ukrademo i da to niko ne vidi, grdno se varamo. Ako to i dalje činimo, ne samo da ćemo možda da se provučemo od zakona pa neće niko da nas uhvati, nego će se otrovati naše srce i onda ćemo mrziti, ne samo one koji nas ne vole, nego ćemo mrzititi čak i one koji nas vole, jer nam i oni smetaju. Zbog njih mi ne možemo dovoljno da slažemo, ne možemo dovoljno da ukrademo, ne možemo da ubijemo da nam neko ne kaže kako to nije dobro. Zato, braćo i sestre, kada već idemo u Crkvu onda treba da se učimo šta nam to Crkva kaže. Ne kaže nam uzalud Gospod koji je umro za nas ljude, nemojte da mrzite. On to nije rekao pa otišao nego su Ga razapeli i On im sa krsta na viče prokleti bili, nego se moli Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade. Tako i mi danas, braćo i sestre, da se ugledamo na Hrista i da kažemo neobično paradoksalnu molitvu za ubice, oprosti im Bože, jer ne znaju šta rade. Da se molimo za duše onih koji su postradali, za nevine žrtve, za mučenike, za potpuno nevine. Šta mogu biti kriva djeca od trinaest godina?! Ali ludilo i posljedica naših laži, naših ubijanja, naših neslušanja Hrista, neslušanja svetih Božijih ljudi, došle su kao danak i kao rezultat naših tvrdih srca, oni tamo u crkvi pričaju gluposti, kada on mene udari i ja ću njega udariti triput, ako on meni nešto nažao učini i ja će njemu sto puta više. Nećeš! Sebi ćeš nažao učiniti ako bilo kome drugom nešto nažao učiniš. Eto, braćo i sestre, paradoksalno je to čemu nas Crkva uči. Kada sam bio mladić, pa kada me neko ne voli, kada me neko gura, kada me neko udara, kada me neko pravi ludim, bilo mi je teško sve dok nisam u ruke dobio tu čudesnu Knjigu, koja se zove blaga vijest – Jevanđelje, koja govori nemoj ništa da se sekiraš, nemoj da se brineš mnogo, Ja sam tu – govori Gospod. Od tada, sve se u mom životu promjenilo, i odjednom su i ti ljudi postali drugačiji, jer koliko god da su oni bili mrzovoljni, ja nisam bio mrzovoljan. Onda sam mogao da živim u radosti, da svaku stvar oko sebe i sve ljude, vidim kao dobre a ne kao zle, jer u svakom čovjeku postoji neko dobro, daj, da probudimo to dobro u njemu. Eto, braćo i sestre, potrebno nam je pokajanje, potrebno nam je smirenje a ne gordost i oholost. Mi stalno govorimo mi smo veliki narod, mi smo super ljudi, umjesto da kažemo mi smo grešni kao i svi drugi ljudi. Svi su krivi osim nas. Često puta kažem ovaj je kriv, onaj je kriv… ja sam kriv! Za sve što mi se u životu dogodilo bio sam ja kriv! Ovo je moja ispovjest pred vama. Sve dobro što mi se dogodilo došlo je od Boga i drugih ljudi, a najmanje od mene. Eto, kakva je tajna života, braćo i sestre. A mi sve suprotno šta će on meni, kako on može biti bolji od mene… čovječe, ne misliš li da ćeš umrijeti i da te više neće biti i da će iza tebe ostati samo ako si nešto dobro učinio. Ostaće i ako si zlo učinio, da te se ljudi po zlu sjećaju. Ko to želi? Niko normalan to ne želi! Eto, braćo i sestre, naš narod nije loš, mi nismo loši ali ne smijemo da se prepustimo lošim stvarima… Kod nas sam sreo mnogo ljudi koji kažu ma ukradi, ma slaži, ma ubij. Nemoj to, čovječe! Opasno je, Jer je svaki čovjek je ikona Božija. Ubiješ li čovjeka – pucaš u Boga. Dirneš li čovjeka, nažao mu učiniš – On kaže Meni si nažao učinio, Mene si povrijedio ako jednoga od ovih malih povrijediš. Mi to brzo zaboravimo… i mislimo da naš nož, naš pištolj, naša puška, naš gnjev može nešto da ispravi. Ne može, braćo i sestre! Može da ispravi samo naša ljubav, ukoliko je imamo. A imaćemo je ako je razvijamo u sebi, a razvijaćemo je u sebi ako je činimo.
