Nova godina počela je da se slavi u Kneževini Srbiji 1850. godine

Istorijski arhiv Beograda preneo je divnu priču o počecima i razvoju proslave (pravoslavne) Nove godine. Citiran je nedavno objavljen rad naučne savetnice Radmile Radić, u Godišnjaku za društvenu istoriju:

Reklama

Nova godina počela je u Kneževini Srbiji da se obeležava od 1850. godine, kada je Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića od 5. oktobra uvrštena u državne praznike. Proslave će do početka Prvog svetskog rata imati skromne okvire i biti uglavnom svedene na Dvor i elitne slojeve društva. Recimo, za doček Nove 1902. godine, održan je veliki dvorski bal, kome je prisustvovao kraljevski par Obrenović i „cvet građanstva prestoničkog” ili oko 1.200 ljudi. Ta praksa nastavljena je i kasnije u vreme Karađorđevića. Bal je počinjao „Srpskom himnom”, a posle kratkog pozdrava, kralj Petar I je otvarao bal tako što bi odabrao jednu damu da s njom povede „Srbijanku” ili „Kraljevo kolo” i to je obično bila gospođa Pašić, supruga Nikole Pašića.  U to vreme stidljivo počinju da se objavljuju poslovni oglasi sa čestitkama Nove godine u štampi.  Dvorana „Kolarac” organizovala je bioskopske predstave do jedanaest sati uveče, a posle toga je svirao orkestar za „ispraćaj stare i doček Nove godine”. Doček Nove 1912. godine organizovali su hoteli Moskva i Bristol, te Kolarac, Pozorišna kafana i Oficirski dom. (…)

Nova godina je po starom kalendaru prvi put dočekana u Beogradu posle rata 13. januara 1920. godine. Godinu dana pre toga Beograd je bio u mraku, bez kafana, gradskog prevoza i bez mnogo stanovnika. Do januara 1920. se, pored svih svojih nevolja, ipak povratio i oživeo. „Ko ga je preksinoć gledao, mogao je, ako ne poznaje koliko je tu novoga sveta, pomisliti da nije ni bilo rata, da se nije ni ginulo, da niko nikad nije gladovao i da je cela naša zemlja presita i u izobilju. Veliki restorani i kafane na Terazijama bili su još rano s večeri puni sveta. (…) Bilo je veselo u Skadarliji, Ulici kralja Aleksandra, na Slaviji, Čuburi i Dorćolu. List Politika je zbog stare Nove godine „koju ceo svet u Beogradu slavi kao praznik”, izašao u pet časova izjutra, a ne pred podne kao u obične dane. Objavljuju se i prve poslovne čestitke za Novu godinu, ali još u malom broju. (…) Novu 1922. na Dvoru su čestitali predsednik vlade Nikola Pašić, ministar vojni general Miloš Vasić u ime vojske, patrijarh Dimitrije u ime Srpske pravoslavne crkve i nadbiskup Anton Bauer sa biskupima A. B. Jegličem i A. Akšamovićem, kao predstavnici Rimokatoličke crkve.

Nije bilo većih izgreda tokom dočeka, ali 1922. u restoranu – dansing hotelu „Astorija“ izbila je tuča između činovnika francuskog poslanstva i jednog novinara iz Zagreba. U ponoć je zasvirala jugoslovenska himna, koju su gosti pozdravili ustajanjem, a potom je svirana „Marseljeza“, pa su svi gosti ponovo ustali, osim dopisnika zagrebačkih listova Josipa Matošića, koji je sedeo za stolom sa beogradskim novinarima. Činovnik francuskog poslanstva Rišar opomenuo ga je da ustane, a kada je Matošić to odbio, Rišar mu je opalio šamar, posle čega je nastupila prepirka i opšta tuča gostiju koji su se podelili na dve strane.

Radmila Radić, „Proslave pravoslavne Nove godine između dva svetska rata prema pisanju beogradske štampe”, u: Godišnjak za društvenu istoriju 2, 2020, str. 66-69. https://bit.ly/3FYoOST (27, XII 2022).