Danas prenosimo tekst iz Vremena od 23. jula 1929. godine, koji je posvećen otvaranju Muzeja savremene umetnosti kneza Pavla u Bogojavljenskoj ulici
Vreme, 23. jul 1929. godineDanas je otvoren Muzej savremene umetnosti kneza Pavla u Bogojavljenskoj ulici. Muzej će biti otvoren svakog dana sem ponedeljka od 9 do 12 i od 14 do 18 časova.
Oskudan u muzejskim zgradama iako prepun istorijskih i umetničkih dela koja bi privlačila i pasionirala strance i turiste, Beograd je današnjim otvaranjem Muzeja savremene umetnosti kneza Pavla dobio jednu veliku kulturnu tekovinu i ispunio jednu osetnu prazninu.
Sem velike interesantne i reprezentativne zbirke savremenog engleskog slikarstva, okupio je predstavnike naše celokupne moderne umetnosti i više od svega koncentrisao u sebi nekoliko desetina radova najvećeg našeg majstora Meštrovića koji su do sada rastureni ležali po podrumima i magacinima.
Sa druge strane sama kuća u kojoj je muzej smešten je jedan značajan arhitektonski spomenik. Podizanjem modernog Beograda iščezle su gotovo sve one stare gospodstvene kuće sa početka devetnaestog veka. Zgrada zidanih u tom stilu i iz tog doba gotovo da više i nema, ne samo u Beogradu već nestaju i u unutrašnjosti Srbije i zato je zgrada Muzeja kneza Pavla jedan od lepših primeraka te arhitekture sretno dopunila samu svoju muzejsku sadržinu.
Vrlo istančanog ukusa, izvanredan poznavalac umetnosti i umetnika knez Pavle je ne samo dao i ostvario ideju o stvaranju muzeja već je sam pronašao i zgradu koja je sama jedan umetnički spomenik, spasao je od nesumnjive propasti i rušenja i dao našoj prestonici jedan značajan umetnički ukras.
Zidana 1830. kao privatni dvorac kneginje Ljubice zgrada muzeja bila je decenijama sedište raznih državnih nadleštava među kojima i Kasacije. Do pred samo smeštanje muzeja u njoj je bila škola za gluvonemu decu.
Preuređena u muzej zgrada nije pretrpela nikakve prepravke na štetu svoje arhitekture, već je samo očišćena i u nju je uvedeno centralno grejanje i postavljen parket.
Ni u čemu nije izmenjen karakter njenog izrazito istočnjačkog stila i ona je očuvala nedirnute svoje vanredno interesantne odžake, dolape, kamene česme smeštene po sobama, svoje crvene tavanice, hol sa drvenim stubovima i isti takav poluovalni salon, kube kroz koje mlaz svetlosti pada na Meštrovićevog Miloša Obilića i naročito svoj amam nad kojim je kao zvezdano nebo kupola sa malim okruglim bezbrojnim svetlosnim otvorima.
Spasen je jedan od najatraktivnijih tipova tih retko preostalih starih gospodskih kuća.
Već u samom holu iza potamnelih drvenih stubova, kupane svetlošću koja dolazi sa svih strana su dve Meštrovićeve udovice u mermeru, dok su sa obe strane hola karijatide, fragmenti Vidovdanskog hrama.
U Muzeju kneza Pavla okupljeno je preko četrdeset Meštrovićevih radova i od njih je pet mermernih figura, mramor u reljefu, jedno drvo i dve bronzane medalje dok je sve ostalo u gipsu.
U amamu pored Sećanja u mramoru je i šest vrlo interesantnih crteža Meštrovićevih.
Gotovo u svakoj odaji je stavljeno po jedno delo ovog našeg velikog majstora, a vrtom vlada jedna njegova bronzana figura.
Na prvom spratu sakupljena su dela gotovo svih predstavnika naše savremene umetnosti za čitavih poslednjih pola veka. Naši su umetnici predstavljeni počevši od Steve Todorovića, Bukovca, Paje Jovanovića i Stevana Aleksića preko impresionista slavnih Milanovića, Nadežde Petrović, Dragomira Glišića do najnovijih i najmlađih naših umetnika Branka Popovića, Dobrovića, Uzelca, Tartalje, Save Šumanovića, Živorada Nastasijevića…
Od vajara su tu sem Meštrovića još i Toma Rosandić, Đoka Jovanović, Palavičini, Sreten Stojanović, Sima Roksandić i Kršinić.
Knez Pavle ne samo što je dao i ostvario ideju stvaranja muzeja, pronašao zgradu koja je pod njegovim ličnim nadzorom udešena za muzej i sam je prisustvovao čak i razmeštaju pojedinih muzejskih objekata, već je i ustupio muzeju i svoju privatnu kolekciju od 60 slika većinom engleskih umetnika, koji najlepše reprezentuju savremenu umetnosti.
Muzej kneza Pavla je ne samo dokaz velikog kulturnog i umetničko osećaja velikog darodavca već i znak njegove velike ljubavi prema prestonici.
Vreme, 23. jul 1929. godine
