Foto: Vikipedija
Na današnji dan u 54. godini života 1986. u Novom Sadu, preminuo je veliki srpski pesnik Miroslav Mika Antić (rođen je u Mokrinu 1932.). Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista Ritam i Dnevnika u Beogradu, i Mladog pokolenja u Novom Sadu.
Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu Mladost. 1950. godine, odštampana mu je prvu zbirka pesama „Ispričano za proleće”. Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima – bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. O njemu je napisano puno tekstova, ali nikako dovoljno. Koliko je bio omiljen govorio podatak da ga je na večni počinak ispratilo više od deset hiljada ljudi. Poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.
Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale poslednje dve godine zbog pandemije koronavirusa.
Prenosimo i njegovu priču kako nikada nije napisao prvu već drugu pesmu.
„Nikada u životu nisam napisao prvu pesmu, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik. Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu. Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori”.
Foto: Vikipedija
Ako se ikada zaljubiš,
Zaljubi se u nekoga ko želi da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu piješ.
Zaljubi se u nekog ko voli način na koji se smeješ i ko će apsolutno sve učiniti da te nasmeje.
Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da čuje otkucaje srca.
Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te “pokazuje“ drugima.
Zaljubi se u nekog zbog koga ćeš se pitati zašto si se u početku uopšte bojao zaljubljivanja.
Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi želeo da te povredi.
Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savršen baš takav kakav jesi.
Zaljubi se u nekog ko misli da si ti baš ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.
Mika Antić
