,,Ne boj se! Samo veruj!“ – vladika Grigorije

Vladika diseldorfski i sve nemački Grigorije na svom Instagram profilu obratio se javnosti povodom histerije pražnjenja rafova u prodavnicama i stvaranja zaliha. Veoma poučno i u stilu vladike Grigorija preneta je poruka o strahu „koji život pretvara u njegovu suprotnost“ i sa jasnom porukom da se ne treba bojati već verovati.
Prenosimo ceo tekst episkopa Grigorija:

Reklama

Mnogo smo puta dosad iskusili kolektivni strah. Naša istorija je svojevrsna istorija straha i strepnje nad životom i za život bližnjih. Taj strah je, čini mi se, postao deo genetskog koda pa čak i onda kada nema razloga za strahovanje, u onim iole mirnijim vremenima, prisutno je bar sećanje na strah koje se generacijski prenosi. Onaj poznati osećaj da bi nešto moglo krenuti po zlu i da se ne treba previše „uznositi“, ili da bi trebalo makar staviti kamenčić u cipelu, da žulja. 

I evo nas, još jedanput smo dospeli do tačke kada strah više nije funkcionalan i u službi zaštite života već njegovog blokiranja na svim poljima. To je strah koji život pretvara u njegovu suprotnost – ne nešto čemu se radujemo i u čemu svesno učestvujemo, nego ono od čega strepimo i čime rukovodi nešto sasvim iracionalno. 

Poslednjih nedelja takav strah prazni rafove u prodavnicama, tera na brzoplete i panične odluke kako bi se što više osigurali ne mareći mnogo za druge i da li će njima nešto preostati.

I nije sporno ni loše kupiti osnovne namirnice za kraći period, u nekoj razumnoj meri. Sporno je panično sakupljati velike zalihe i time stvarati atmosferu u kojoj život nije život već nekakav prostor iza rešetaka u koji smo se sami smestili zajedno sa sopstvenim napadima panike koja mori više od gladi i nemaštine. 

Setimo se histerije na početku pandemije i praznih rafova s toalet-papirom. Iz ove perspektive ta panika izgleda nepotrebno. Čak smešno. I nije moguće stvoriti zalihe za godinu dana, a kamoli za nekoliko godina, jer nije moguće živeti život unapred ni dva dana a kamoli dve godine. Ako to i pokušamo, postajemo taoci krize koju dobrim delom sami stvaramo jer bi hrane zaista moglo ponestati, ali ne zbog rata u Ukrajini, ne zbog Rusije, već zbog nas i naše panike. 

Želeći da sačuvamo život, mi ga, paradoksalno, na ovaj način gubimo. Proći će i ovo, ovako ili onako, kao što su prošle devedesete, kao što prolazi korona, kao što bi mogao proći i sam život dok u nekoj prodavnici kupujemo dvadeset i osmu litru ulja zaredom koju nemamo gde da smestimo.