Foto: arhiva M. Popović
Mira Popović je pisac, novinar i prevodilac. Rođena je u Beogradu, a decenijama živi u Parizu. Bila je dugogodišnji dopisnik iz Francuske jugoslovenskih, srpskih i stranih medija među kojima su novinska agencija Tanjug, dnevnik Danas i nedeljnici Evropa i Novi magazin. Od 1996. živi u Parizu, gde se potpuno posvetila pisanju i književnom prevođenju s francuskog na srpski jezik, nastavivši da piše za beogradsku štampu o književnim i kulturnim zbivanjima u Francuskoj. Autor je šest knjiga priča Beograd Pariz, Harmonija, D’une terrasse à l’autre, Društvo odbačenih junaka, Buđenje, Propitivanje peska i knjige razgovora Reč i (s)misao. Priče su joj zastupljene u antologijama i kolektivnim zbirkama Leksikon božjih ljudi, 25 ans et des nouvelles, Najkraće priče srpskih pisaca, Strah i trepet i Vrhovi, antologija srpskih postmodernih priča. Zbirka priča Harmonija bila je u najužem izboru za Andrićevu nagradu za 2012. Za knjigu priča Buđenje dobila je Bazarovu književnu nagradu „Žensko pero“ za 2017. godinu. Priče su joj prevedene na francuski i engleski jezik.
Sa Mirom razgovaramo o pisanju, idejama za kratke priče, nagradi Žensko pero, pisanju u doba korone, o uspehu zbirke objavljene na francuskom jeziku – D’une terrasse à l’autre (S terase na terasu) (koju je kritičar i sam pisac Bernar Kirini, izabrao među četiri najbolje knjige priča u toj godini i Mirinu knjigu je proglasio najoriginalnijom), zatim o upravo izašlo zbirci Društvo odbačenih pesnika na francuskom jeziku, o novinarstvu, sagovornicima, kulturi u srpskom rasejanju….
Odakle je došla ljubav prema pisanju?
– Još kao dete želela sam da budem pisac. Ne znam da li to zvuči izmišljeno, pretenciozno, možda i detinjasto, ali istina je da kao devojčica, u onom periodu kad vam odrasli postavljaju pitanje „šta želiš da postaneš kad odrasteš” nisam htela da budem ni princeza, ni doktorka, ni učiteljica… Želela sam da postanem pisac mada, paradoksalno, nisam baš znala šta tačno znači biti pisac. Zamišljala sam svoje ime na koricama knjiga koje su mi čitali ili koje sam sama čitala, zamišljala sam potpuno nove knjige, nove naslove i svoje ime kao autora. Knjige sam doživljavala kao uzbudljiv, tajanstven i pristupačan svet. Verovatno sam i kao dete imala makar nejasan osećaj da tom svetu pripadam, da imam i sama šta da pripovedam. Onda, tu je i dar zapažanja, tako važan za pisanje, koji sam dosta rano prepoznala u sebi pa sam – da ne bih gnjavila okolinu – svoja zapažanja počela da beležim.
Foto: M. Popović
Kako dolaziš do ideja za te divne kratke priče koje pišeš?
– Crpim ih iz života, uglavnom, Čak i kada u pričama ima fantastike, ideje i za te priče potiču iz života – mog ili tuđeg… Neki put je to samo jedan detalj iz neke situacije koji me podstakne da priču napišem, a često se dogodi da taj detalj drugi ne uočavaju ili da mu ne pridaju nikakav značaj. Za mene je važno da me nešto dira da bi to nešto bilo predmet mog pisanja. Posle se to nešto u pisanju transformiše, izmiče mojoj prvobitnoj ideji, nastaje jedna lepa igra, avantura gotovo, Dug je, i nepredvidiv, put od prvobitne ideje do konačne realizacije.
Kako si doživela nagradu Žensko pero?
– Ta nagrada došla je u pravi čas, jako me je obradovala. U načelu svako vreme za nagradu je dobro. Nagrade su podsticajne za autore, one skreću pažnju na pisca i njegovo delo, pa se autor s pravom može nadati većoj čitanosti. Ja pišem na maternjem, srpskom jeziku, a živim u Francuskoj. Nisam dovoljno prisutna u književnom životu Srbije. S vremenom počela sam da sumnjam da li ono što pišem uopšte ima smisla, za koga ja pišem… Objavim knjigu, upriliči se njeno predstavljanje, pojave se, srećom pohvalne, kritike, a onda sve utihne. Ne mogu reći da nemam čitaoce, neki koje ne poznajem su se čak potrudili da preko izdavača dobiju moj e-mail i da mi pišu, ali je to ipak daleko od pažnje koju je na mene skrenula nagrada Žensko pero.
Foto: Rasejanje.info
Da kažem i to da je nagrada za mene bila potpuno iznenađenje, o njoj sam takoreći saznala iz novina. A ispalo je nekako kao da mi je bila suđena. Jer prestižna i vredna nagrada Žensko pero je, posle desetogodišnjeg postojanja, prekinuta 2008. godine, da bi bila obnovljena 2018., kada sam je ja primila za zbirku Buđenje. Narednih godina ponovo nije dodeljivana.
Srećna sam što je žiri jednoglasno odlučio da kruniše moju knjigu Buđenje. Nagrada Žensko pero osmišljena je da bi se, na neki način, ispravila praksa drugih značajnih nagrada koje mahom ovenčavaju dela muških autora, a dodeljuje se isključivo ženama piscima za najbolje prozno delo u godini objavljivanja. Međutim, ima mnogo onih koji, poput novinarke koja me je saletela za intervju po primitku nagrade, pogrešno misle da je to „ženska nagrada“, odnosno da nagrađene književnice pišu za žene ili pišu takozvanim ženskim pismom. Šta reći? Morala sam da se „pravdam“ i da objašnjavam da prava književnost, kao i svaka umetnost, nema pol.
Zbirku priča Propitivanje peska objavila si kod beogradske Geopoetike tik uoči izbijanja pandemije korona virusa…
– Život te knjige počeo je odlično. Bila sam srećna što sam se nalazila u Beogradu kad je knjiga izašla – u februaru 2020. – i što sam mogla da učestvujem u njenom predstavljanju dok je sveža, još „vruća“, tek izašla iz štamparije. To je divan, neponovljiv osećaj, kao da prisustvujete rođenju svog čeda. Jer knjige jesu piščeva deca. Pre toga nisam prisustvovala „rođenju“ nijedne svoje knjige štampane u Srbiji. One bi izašle prema izdavačkom planu, a ja tada obično nisam bila u Srbiji. Predstavljanja su morala da sačekaju… Tog puta bila sam u pravo vreme na pravom mestu. Knjiga je predstavljena u knjižari Zlatno runo u Beogradu, izdavač mi je organizovao pres konferenciju, pojavile su se odlične kritike, dala sam više intervjua za štampu i radio, izlazak knjige zabeležila je i televizija. Otputovala sam zadovoljna iz Beograda u nameri da se ponovo vratim u Srbiju na proleće. Bila sam čak dogovorila nova predstavljanja i susrete s čitaocima, posle čega bi usledilo predstavljanje na beogradskom Sajmu knjiga. Onda se „dogodila“ pandemija. Sve je otkazano, sajam knjiga nije održan. Nije moglo da se putuje. Bojim se da je Propitivanje peska „pojela“ korona. Iako knjige, posle objavljivanja, više ne pripadaju autoru, ipak on – u normalnim okolnostima – može da utiče na njihov život, da pomogne da nađu put do čitaoca. Ja nisam imala prilike za to jer je sve bilo stalo. Žao mi je zbog toga jer su u Propitivanju peska više nego u drugim mojim knjigama prisutni apsurd, fantastika i relativiziranje razlike između realnog i nadrealnog, sna i jave, što je sve blisko stvarnosti koju živimo u vreme pandemije.
Radiš li sada na nekom delu?
– Uvek pišem. I kad ne pišem – pišem. Pisanje nije samo sedenje za kompjuterom, tu je i istraživanje, beleženje ideja… Započela sam povest o jednoj ličnosti koja je istorijski postojala a čiji se život okončao početkom prošlog veka. Uporedo skupljam građu koja mi je neophodna da bih bolje sagledala epohu u kojoj se radnja odvija. Mada to neće biti biografski roman već fikcija, važno je da likove smestim u adekvatan ambijent. Do sada sam objavljivala samo knjige priča. Ne znam šta će ispasti od ovog na čemu radim. Pisanje romana zahteva disciplinu i kontinuirani rad. Ja, međutim, pravim prekide. Usput napišem i poneku priču. Te se priče polako slažu i verovatno će od njih nastati nova knjiga.
Objavljuješ i na francuskom jeziku. Kakve su reakcije francuske publike?
– Ja pišem na srpskom jeziku, a moje priče na francuskom uglavnom su objavljene u prevodu izvanrednog prevodioca Gojka Lukića. Pišem na maternjem jeziku jer je on moj „prvi jezik“, u njemu se najviše osećam kod kuće u odnosu na francuski i engleski, recimo, koje dobro poznajem. Želim da sačuvam svoj jezik, a i da ga kroz pisanje još više obogatim. Moja prva zbirka objavljena na francuskom – D’une terrasse à l’autre (S terase na terasu) naišla je na odličan prijem i kod kritičara i kod čitalaca. Bila je, zajedno s mojim posterom, u izlozima i na vidnim mestima u vodećim knjižarama, kritičari su me poredili s Kafkom, Modijanom, Harmsom. Kritičar, koji je i sam pisac, Bernar Kirini, izabrao ju je među četiri najbolje knjige priča u toj godini, s tim što među te četiri knjige nije bilo rangiranja, već su sve po nečemu bile „naj“. Moju knjigu proglasio je najoriginalnijom, a među ostale tri bila je i zbirka priča čuvene američke književnice Džojs Kerol Outs, kasnije nominovane za Nobelovu nagradu. Sve to smatram velikim uspehom budući da sam u Francuskoj, gde je produkcija knjiga ogromna, praktično anonimni pisac. A što se čitaoca tiče, mislim da njih privlači to što pišem o takozvanim običnim stvarima i situacijama i što su moji likovi mahom malo iščašeni, imaju u sebi ono zrno ludila koje svi posedujemo, lako je poistovetiti se s njima. Uz to, moje priče su tematski univerzalne, pa su i u tom smislu pristupačne, bez obzira na kulturnu sredinu kojoj čitaoci pripadaju.
Društvo odbačenih junaka
Foto: M. Popović
Ovih dana je izašla iz štampe tvoja knjiga Društvo odbačenih junaka u prevodu na francuski jezik. Zanimljivo je da je knjiga na francuskom a izdavač srpski.
– Društvo odbačenih junaka na francuskom jeziku objavio je novosadski Prometej, izdavač te moje knjige na srpskom jeziku. Prometejeva edicija Reka dobila je podršku Kreativne Evrope (ogranak Evropske komisije za polje kulture i medija) za projekat koji je objedinio nekoliko knjiga savremene evropske književnosti. Autori su pisci iz različitih zemalja Evrope (Litvanija, Danska, Francuska, Mađarska…). Među njima sam, kao srpski autor, i ja sa knjigom kratkih priča Društvo odbačenih junaka. Cilj projekta je povezivanje evropske književnosti, a podrazumeva prevode i objavljivanje stranih autora na srpski i prevod moje knjige na francuski jezik. Knjiga će biti predstavljena u Parizu, i u Srbiji.
Interesantno je da priče u toj knjizi imaju najviše pet stotina slovnih znakova. Kako si uopšte došla na ideju da se baviš takvom formom? Da li je izazov bio težak?
– Knjiga je veoma popularna kod čitalaca, verovatno i stoga što se lako čita i što je duhovita. Moguće je i da čitaoci – oni koji nisu upućeni u njenu suštinu – posegnu za naslovom jer im se može učiniti da knjiga govori o društvenim marginalcima, zaboravljenim herojima, ali sam sigurna da nisu razočarani kada otkriju da su njeni junaci u stvari likovi iz knjiga, romana uglavnom, koji na kraju nisu našli mesto u knjigama, a kojima sam ja udahnula život i pružila im utočište u svojoj knjizi. Ti likovi prethodno zapadaju u svakojake situacije – sukobljavaju se sa autorom, iskradaju se iz knjige na kojoj autor radi i pohode tuđa dela, zaljubljuju se u junake i junakinje slavnih romana, u Anu Karenjinu recimo… posle čega ih autor, ljut zbog tolikog osamostaljivanja i neposlušnosti, odstranjuje iz svoje knjige, a dogodi se i da sami junaci, pošto su se otisnuli u avanturu izvan rukopisa na kojem pisac radi, ne umeju posle u njega da se vrate.
Knjiga Društvo odbačenih junaka nastala je slučajno, tačnije prva priča koju sam napisala vodeći strogo računa da ne premašim (samo) zadatih najviše 500 slovnih znakova nastala je slučajno, takoreći greškom. Jedan urednik iz Beograda tražio je da mu pošaljem za objavljivanje jednu „vrlo kratku priču, do 500 karaktera, ako imam takvu“. Posumnjala sam da je u pitanju greška i poslala sam uredniku mejl s pitanjem u vezi sa dužinom. Odgovor je bio: „Da, da, baš tako kratka priča…“ Nisam mogla da odolim izazovu, sela sam i napisala priču „Društvo odbačenih junaka“ po kojoj će kasnije knjiga biti naslovljena. Poslala sam uredniku tu mikro prozu od oko 400 karaktera, ali avaj!! Urednik je tek tada uvideo da je u kucanju napravio grešku, izostavio jednu nulu i tako skratio traženu dužinu sa 5.000 na 500 karaktera. Silno mi se izvinjavao. Priču nije objavio. Nisam bila ni ljuta, ni razočarana, niti uvređena. Možda pre na neki način zahvalna. Jer odjednom sam dobila želju da sažimam priče, da maksimalno zgusnem ono o čemu želim i imam potrebu da pišem. Prva napisana priča bila mi je vodolja i potvrda da je moguće napisati priču sa svim neophodnim elementima, uključujući zaplet i poentu, u samo nekoliko redova. Postavljanje ograničenja da priče ne pređu 500 slovnih znakova zahtevalo je umeće i disciplinu, bio je to pravi izazov, ali i lepa igra. U jednoj priči – San Sanjina Snovikova – sve reči, i imenice, i glagoli, i pridevi, i prilozi… sve počinje slovom „s“… Po tim samoprinudama u pisanju, knjiga „Društvo odbačenih junaka“ ima nečeg dodirnog s književnošću grupe Ulipo čiji je jedan od vodećih predstavnika francuski pisac Žorž Perek, autor čuvenog romana „Nestanak“ u kojem na 500 stranica teksta nijednom nije upotrebio samoglasnik „e“, inače najčešći u francuskom jeziku. Ulipovski pisci, kako je lepo rekao jedan od osnivača grupe, Rejmon Keno, „grade lavirinte i traže izlaze iz njih“.
Mnoge tvoje priče su na prvi pogled jednostavne, a u stvari su psihološki vrlo jake, šalju jasnu poruku. Da li tražiš ideje za njih, ili su one pronašle tebe?
– Lepo je to uočeno: ideje pronalaze pisca, a ne obrnuto. Mislim da je i sa mnom tako. Bilo da ideja dolazi iz života, nekog događaja, doživljaja, razgovora, iz knjige koju čitate, slike koju gledate, muzike koju slušate… ona se „zakači“ za vas, za vaš senzibilitet, ljudski i umetnički, i ne preostaje vam drugo nego da o tome pišete. Možda je Pikaso slično razmišljao kad je rekao: „Ja ne tražim, ja nalazim“, a ja bih obrnula, odnosno dodala: mene (ideje) nalaze.
Koja je tvoja omiljena knjiga, a koji pisac?
– Volim da čitam klasike, od antičkog doba pa skoro do naših dana. Autore koji su nekad bili avangarda, a s vremenom su postali klasici. Često im se vraćam, dok to nije slučaj sa savremenim piscima, čak i kada mi se njihova knjiga dopadne. Ne znam kako to da objasnim, možda time da te knjige nisu dovoljno odstojale da bi postale dobre kao dobro staro vino. Inače, teško mi je da izdvojim jednu knjigu i jednog pisca. Lista je duga, a knjiga ima za čitavu biblioteku. Ipak da kažem da u njoj počasno mesto pripada Šekspirovim dramama. Tu su, naravno, i pripovedači i njihove kratke priče i kratke proze, od Mopasana, Edgara Alana Poa i Čehova, preko Karvera, do Vudija Alena.
Kao novinar ostvarila si sjajnu karijeru. Da li si pored Pariza i Beograda živela u još nekim gradovima?
– Boravila sam više meseci u Londonu i nekim afričkim gradovima, među njima u Harareu, ali se tamo nisam nastanila. Inače, kad posetim neki grad uvek sebi postavim pitanje da li bih u njemu mogla da živim, da li se prepoznajem u njegovom ogledalu. Ako je odgovor potvrdan, odaberem kuću koja mi se dopada i to je onda „moja kuća“ u tom gradu. Ni u jednu od tih kuća nikad nisam ušla, ne znam ni da li neke od njih još postoje, osim u mom sećanju.
Susretala si sa raznim osobama, manje ili više poznatim. Da li bi neku posebno izdvojila kao sagovornika i šta te je oduševilo kod te osobe?
– Kao novinar, dopisnik, izveštač, imala sam prilike da sretnem državnike, političare, poznate i priznate umetnike, autore… Neki razgovori sa ljudima pre svega iz sveta kulture, objavljeni prethodno u štampi, sabrani su u knjizi koju je novosadski izdavač Prometej objavio pod naslovom Reč i (s)misao. Osnovna ideja za tu knjigu bila mi je da intervjuima pružim duži život. Jer intervjui štampani u novinama žive kratko, do sledećeg broja lista i, ma koliko bili dobri i zanimljivi – brzo završavaju u staroj hartiji, dok knjiga ostaje. Kriterijum za izbor tekstova koji će ući u knjigu bio mi je upravo taj: da su sagovornici zanimljivi, da imaju šta da kažu na teme o kojima smo razgovarali, da je značajno da njihove reči, mišljenja, ideje iznete u tim razgovorima budu sačuvane. Kod svih sagovornika, i onih koji su našli mesto u knjizi i onih koji nisu, kao i kod sagovornika u „običnom životu“, najviše me pleni iskrenost.
Da li si knjige predstavljala i drugde, osim u Srbiji i u Francuskoj?
– Predstavljala sam ih, zasad, u Srbiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji – na sajmovima, u bibliotekama, knjižarama, medijatekama… Naravno, volela bih da ih predstavim svugde gde bi se čitaoci mogli za njih zainteresovati, volela bih da moje knjige budu prevedene na druge jezike. San svakog pisca je da bude čitan, to je i moj san. Ne moram ja lično da budem prisutna na predstavljanju. Dovoljna je informacija jer kako imati čitaoce, ako za vas i vaše knjige nisu čuli?… To se naročito odnosi na čitaoce u srpskom rasejanju.
Kako se po tvom mišljenju odvija kultura u srpskom rasejanju?
– Što se kulture u srpskom rasejanju tiče, iskreno moram reći da nisam dovoljno upućena. Veoma je dobro, rekla bih čak i dragoceno, što postoji sajt Rasejanje.info na kojem se mogu naći informacije o kulturnim dešavanjima u rasejanju i matici. Znam da postoje i drugi mediji, u drugim zemljama, ali ih ne pratim, nemam uvida. Nekada je postojao izvanredan mesečnik, Kišobran se zvao, koji je izlazio u Vankuveru. Ugasio se pre više od deset godina. Bila sam dopisnik Kišobrana iz Pariza i volela sam da čitam tekstove o našim ljudima u svetu, o događajima koji su povezivali Srbiju sa svetom, o događajima u Srbiji iz ugla ljudi u rasejanju…
Koja bi bila tvoja poruka srpskom rasejanju?
– Čuvati jezik i tradiciju. Jezik je naš identitet, naša kuća, naše blago. A tradicija da se ne svodi na kolo i ćevape. Ne treba se zatvarati u svoje sredine i družiti se samo sa zemljacima. I minimum srećnog života u rasejanju podrazumeva integraciju, što opet ne znači da treba zaboraviti ko smo i odakle smo. Uzimati od ono najbolje od okruženja u kojem smo i davati mu svoje najbolje.
Ti vodiš i radionicu kreativnog pisanja na srpskom jeziku u Parizu…
– Da i srećna sam što na taj način mogu da doprinesem očuvanju i negovanju našeg jezika i, u širem smislu, srpske kulture. Moja radionica je otvorena za sve bez obzira na to da li već pišu ili tek nameravaju da se upuste u avanturu pisanja; da li svoje tekstove, prozu, poeziju objavljuju, nameravaju da objave, ili pak pišu „za svoju dušu“ i žele da svojim zabeleženim doživljajima, uspomenama, anegdotama, daju književnu formu. Više o radionici pročitati ovde.
Gde i kako mogu da se nabave tvoje knjige?
– U knjižarama, fizičkim ili onlajn ili naručivanjem kod izdavača. Izdavač moje dve poslednje knjige, Buđenje i Propitivanje peska, je Geopoetika. Društvo odbačenih junaka je objavio Prometej iz Novog Sada, zbirku Harmonija novosadska izdavačka kuća Akademska knjiga… Narodna knjiga iz Beograda, kod koje sam objavila knjigu priča Beograd Pariz, više ne postoji, a ta knjiga je inače rasprodata.
Mira Popović dosta prevodi. Prevela je, pored ostalog, knjigu iz oblasti teorije književnosti Anticipirani plagijat Pjera Bajara i knjigu razgovora Margerit Diras pod naslovom U senci strasti. Sopstvenu prozu i prevode proznih tekstova francuskih autora među kojima su Le Klezio, Filip Delerm, Erve Le Telije, redovno objavljuje u vodećim srpskim književnim časopisima. U Beogradu je diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Studirala je komunikacije i sociologiju kulture na postdiplomskim studijama pariske Sorbone i Beogradskog univerziteta.
