„… sad ostaje još samo da umrem, kako bi publika, koja čeka kraj predstave, mogla ići kući. Ja ću već i u tom pogledu učiniti sve što zavisi od mene…

Novinar: Šta bi se još dalo zabeležiti o vašoj smrti?

Ja: Ja mislim da je za vas, kao i za mene, glavna stvar da sam umro; sve ostalo je od sporednog značaja.

Novinar: Pa ipak, rado bih hteo znati: koje su bile vaše poslednje reči.

Ja: Kakve poslednje reči?

Novinar: Pa znate, red je kad čovek umre da kaže neku poslednju reč, koja se posle zgodno da upotrebiti u biografiji.

Ja: Ah, da sećam se. Ja sam pred smrt pitao ženu: pošto su dinje na pijaci?…

…

Novinar: Pa hoću li to zabeležiti kao vaše poslednje reči?

Ja: Nemojte. Napišite: „Zbogom i hvala na pažnji!”

Iz dela „Autobiografija” Branislava Nušića, koji je preminuo na Bogojavljanje 1938. godine.

Branisla Nušić

Biografiju velikog Branislava Nušića, književnika, pisca, komediografa, novinara (1864. – 1938.) prenosimo sa stranice https://www.biografija.org/knjizevnost/branislav-nusic/

Alkibijad Nuša, poznatiji kao Branislav Nušić, je bio srpski komediograf i pisac romana, drama, priča i eseja. Rođen je 20. oktobra 1864. godine u Beogradu. Preminuo je 19. januara 1938. godine u rodnom gradu.

Smatra se začetnikom retorike u Srbiji, a radio je i kao novinar i diplomata. Njegova svestrana interesovanja su obuhvatala i fotografiju, pa se njome bavio amaterski.

Za njega se govorilo da je odličan zabavljač šire pozorišne i čitalačke publike koja mu je uvek bila naklonjenija nego kritičari.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Pisac potiče iz cincarske porodice, a njegovi roditelji su se zvali Ljubica i Đorđe Nuša. Bavili su se trgovinom žita, ali kada se Branislav rodio, izgubili su bogatstvo. Bili su primorani da se presele u Smederevo, gde je Alkibijad završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije.

On se vratio u Beograd i tu je maturirao. Čim je postao punoletan, promenio je ime i prezime u Branislav Nušić. U mladosti je bio član Srpske radikalne stranke. Rano se zainteresovao za dramu, a kao student je glumio na sceni Narodnog pozorišta.

Karjiera

Svoju prvu komediju „Narodni poslanik“ napisao je 1883. godine. U njoj je ismevao političare, izbore i palanačko poimanje politike.

Iako su Milovan Glišić i Laza Lazarević povoljno ocenili ovo delo, upravnik pozorišta, Milorad Šapčanin je tražio odobrenje od ministarstva policije da ga stavi na pozornicu. Komedija je u policiji ostala 13 godina i prvi put je prikazana 1896. godine.

Nušić je diplomirao 1884. godine na Pravnom fakultetu koji je tada bio u sastavu Velike škole u Beogradu, najviše obrazovne institucije u Srbiji u periodu od 1863.-1902. godine. Prvu godinu studiranja je proveo u Gracu u Austriji.

Pisac je 1885. godine služio vojni rok i učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu koji je trajao dve nedelje.

Sledeće godine je izašla prva Nušićeva štampana knjiga pod nazivom „Pripovetke jednog kaplara“. Ona se sastojala iz  kratkih priča u kojima je opisao atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka.

Jedna od Nušićevih najpoznatijih komedija „Sumnjivo lice“ nastala je 1887. godine. U njoj se podsmevao policiji koja proganja samo one koji se bore protiv dinastije i koja ima fobiju od stranaca.

Delo je premijerno prikazano na sceni 29. maja 1923. godine, tj. 35 godina kasnije . U „Dnevnom listu“ je objavio pesmu „Dva raba“ u kojoj je ismevao monarhiju i kralja Milana Obrenovića.

Pošto je već bio poznat kao mlad čovek „poganog jezika i još poganijeg pera“, 1888. godine je osuđen na dva meseca robije. Kralj je ubedio sudije da kaznu produže na dve godine.

Jednu je proveo u zatvoru u Požarevcu, gde je pisao priče od kojih se sastoji knjiga „Listići“ i komediju „Protekcija“. U njoj, takođe, ismeva birokratiju, ali na mnogo suptilniji način zbog čega je već sledeće godine prikazana na sceni.

Ova, kao i prethodne dve komedije su napisane po uzoru na Gogoljevo delo „Revizor“. U početku, zatvorski upravnik nije hteo da mu dozvoli da piše, ali vremenom je popustio.

Zahvaljujući molbi svog oca, Nušić je 1889. godine dobio pomilovanje i prijem kod kralja Milana. Bilo mu je teško da nađe mesto u državnoj službi zbog čega se odrekao antirežimskih ideja.

Ministar inostranih poslova ga je postavio za pisara i prevodioca konzulata u Bitolju, dok je u  Skoplju, Solunu, Serezi i Prištini bio vicekonzul i konzul. Tu je služio narednih deset godina.

Nušić je 1893. godine u Bitolju oženio Darinku, ćerku Ljubice i Božidara Đorđevića. Dobili su dvoje dece, ćerku Margitu i sina Strahinju Bana.

Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde je gledao stradanje svog naroda. To je opisao u delu koje se zove „Pisma konzula“.

Nušić je 1897. godine napisao simpatičnu porodičnu komediju situacije pod nazivom „Prva parnica“.

Naredne godine je završio knjigu pripovedaka „Ramazanske večeri“ u kojoj govori o nekom prohujalom životu koji postaje svet legendi. Veliki uticaj na Nušića je imao njegov prijatelj, pesnik Vojislav Ilić.

Branislav Nušić je 1900. godine postao sekretar Ministarstva prosvete, a potom dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu.

Napisao je tragediju „Knez Ivo od Semberije“ u kojoj opisuje bol i žrtvu koju podnose knez Ivo i drugi Srbi, komediju „Običan čovek“, dramu „Tako je moralo biti“ koja govori o braku iz računa koji će propasti, humoresku „Šopenhauer“ i bajku „Ljiljan i omorika“.

Dramu „Pučina“ je završio 1901. godine. Reč je o delu u kome ljubavnica ministra želi da stvori karijeru svome mužu i ugled svojoj porodici. Napisao je pozorišni komad za decu u tri slike pod nazivom „Rastko Nemanjić“.

Nušić se 1902. godine zaposlio u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. Napisao je humoristički roman „Opštinsko dete“ u kojem je proširio anegdotu o odojčetu koje je napustila majka i koje je postalo „opštinsko dete“.

Tokom 1903. godine je odigrana humoreska u jednom činu pod nazivom „Naša deca“. Izvedena su i sledeća dela: „Pod starost“, „Greh za greh“, „U srpskoj kući“.

Za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu izabran je 1904. godine. Osnovao je prvo dečje pozorište u kome su deca tumačila glavne uloge, ali ono je ubrzo prestalo da postoji.

U Beograd se vratio 1905. godine i počeo je da se bavi novinarstvom. Tekstove je potpisivao svojim imenom i prezimenom, ali i pseudonimom „Ben Akiba“.

Sledeće godine je završio pisanje drame „Svet“ u kojoj je prikazao težnju jednog čoveka i oca da sačuva integritet i samostalnost svog života i źivota svoje porodice od malograđana.

Nušić je 1907. godine uradio dramski fragment u jednom činu pod nazivom „Danak u krvi“. Naredne godine je nastao rodoljubivi komad „Hadži-Loja“ u kome istoimeni junak na čelu Muslimana i Srba pokušava da se suprostavi austrijskoj vojsci.

U drami „Jesenja kiša“ iz 1909. godine opisuje tragičnu sudbinu jedne žene. Nušićeva najuspelija drama je „Iza Božjih leđa“ koja je prvi put objavljena 1964. godine.

Komičnu pozorišnu reviju o čudnovatim događajima Jovanče Micića u kojoj ima mnogo viceva i dosetki lokalnog karaktera objavio je 1911. godine pod naslovom „Put oko sveta“.

Nušić je naredne godine nakratko postao načelnik okruga u Bitolju, ali ga je zamenio Dušan Đ. Alimpić.

Godine 1913. se preselio u Skoplje i osnovao pozorište.

Sa vojskom je 1915. godine, za vreme Prvog svetskog rata, prešao Albaniju i boravio je u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj do kraja rata.

Od 1919. do 1923. godine je bio upravnik „Umetničkog sektora“ ministarstva za prosvetu.

U međuvremenu je završio roman „Devet stotina petnaesta“ u kojem svedoči o tragedijama koje je doživeo tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine.

Nušić je u ovom ratu izgubio sina jedinca koji se borio u redovima Skopskog đačkog bataljona poznatijeg pod imenom 1300 kaplara. U Narodnom pozorištu su izvedene njegove komedije „Dva lopova“ i „Svetski rat“.

Tokom 1923. godine je napisao tragediju „Nahod“ i drame inspirisane istorijom „Kneginja od Tribala“ i „Tomaida“.

Pisac je 1924. godine izabran za upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu. Napisao je delo „Autobiografija“ u kom se humoristički osvrnuo na svoje uspomene i zapažanja. Jedna od priča se zove „Prva ljubav“ i u njoj opisuje osećanja koja je gajio prema devetogodišnjoj pegavoj devojčici Persi.

Patriotsku dramu „Velika nedelja“ je napisao 1925. godine, a 1927. godine se vratio u Beograd.

Jedno od svojih najpopularnijih dela, komediju „Gospođa Ministarka“ zavrišio je 1929. godine. Komad je 29. maja  prvi put izveden u Narodnom pozorištu, a glavnu ulogu je tumačila Žanka Stokić.

Iako je prešao šezdesetu godinu života, nastavio je intenzivno da stvara pozorišna dela.

Komediju „Mister Dolar“ je napisao 1932. godine. Reč je o drami koja govori o bogatom Matkoviću koji želi da se osveti društvenoj grupi kojoj pripada i devojci koja ga je ostavila.

Branislav Nušić je 10. februara 1933. godine izabran za redovnog člana SANU. Iste godine je završio dečji roman „Hajduci“ u kome opisuje avanture šestorice osnovaca na obali Dunava. Roman je postao obavezna lektira u osnovnim školama u Srbiji i Republici Srpskoj.

Komediju „Ožalošćena porodica“ u kojoj grupa ljudi iščekuje nasledstvo i deli blago koje još uvek nije dobila, Nušić je završio 1934. godine.

Sledeće godine je napisao komediju „UJEŽ – Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“. Nušić je u ovom delu opisao buržujske žene koje su zasićene dosadom i rugao se njihovim društvenim ambicijama.

Komediju „Dr“ završio je 1936. godine. Reč je o komadu u kome je glavni lik gazda Života koji želi da kupi sve časti i počasti, ali, na kraju, mora da se pomiri sa nužnim porazom.

Već naredne godine je završio pisanje komedije „Pokojnik“ u kojoj je prikazao ljude i društvo koje živi u laži.

Nušić je doprineo osnivanju Rodinog pozorišta u Beogradu koje je preteča pozorišta „Boško Buha“. Neumorno je stvarao do smrti pa su komedije „Vlast“ i „Đole Kermit“ ostale nedovršene.

Krajem 1937. godine je operisan, a preminuo je početkom 1938. godine. Tog dana je fasada Narodnog pozorišta u Beogradu bila uvijena u crno platno.

Nušić je dobio sledeća odlikovanja:

• Orden Svetog Save, Veliki krst 1. red (Kraljevina SHS);
• Orden knjaza Danila, 4. stepena (Kraljevina Crna Gora);
• Orden Svetog Save, Oficir 4. red (Kraljevina Srbija);
• Orden belog orla, Kavalir 5. stepen (Kraljevina SHS).

Značaj i nasleđe Branislava Nušića

Pošto je imao veoma buran život, 1986. godine je jedan od najpoznatijih srpskih reditelja, Aleksandar Aca Đorđević, snimio dramu pod nazivom „Neozbiljni Branislav Nušić“.

Njega je glumio Miodrag Petrović Čkalja, a ostale uloge su tumačili Dara Džokić, Ivan Bekjarev, Svetlana Bojković, Rada Đuričin, itd.

Od brojnih dela, najveći uspeh na sceni su doživele komedije „Gospođa ministarka“, „Ožalošćena porodica“, „Sumnjivo lice“, „Pokojnik“, „Narodni poslanik“ i „Protekcija“ koje su i danas na repertoarima naših i stranih pozorišta.

Iako je često bio osporavan, Nušić je svojim delima dokazao da postoji samo jedan pravi humor i to onaj „koji izazivajući smeh na usnama ublažava surovosti života“.

Nušić je bio jedan od prvih srpskih stereofotografa, a takođe je pisao o fotografiji. Njegova fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u muzeju grada Beograda. Još dok je bio živ, dela: „Hajduci“, „Opštinsko dete“ i „Put oko sveta“ su stripovani u najtiražnijim listovima.

Rođen je 1864. godine u prestonici Kneževine Srbije, blizu Saborne crkve. Danas je u toj kući smeštena Narodna banka Srbije.

Jedna od ulica u centru grada nosi njegovo ime i napravljen mu je spomenik na Trgu Republike u Beogradu. Kuća koju je sagradio 1937. godine je proglašena za kulturno dobro i nalazi se u Šekspirovoj ulici, preko puta stadiona FK Partizan.

Zanimljivosti

Pisac je nazvao neku gospođu kravom i zbog toga je dospeo na sud. Sudija mu je odredio novčanu kaznu koju je on, naravno, platio. Pre nego što su se svi razišli, on upita sudiju:

„Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen?“

„Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju“, odgovori mu sudija.

„Doviđenja, gospođo“, odgovori Branislav Nušić onoj zbog koje je dospeo na sud i napusti prostoriju.

Citati

Neki od najpoznatijih citata ovog pisca su:

• „Ima ljudi koji se više raduju tuđoj nesreći, nego svojoj sreći.“
• „Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje.“
• „Lakše je biti ministar nego berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da nekog ne poseče, a ministar ne mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.“
• „Prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede, gde se uči viša matematika ljubavi sa svim poznatim i nepoznatim količinama.“
• „Pravda je često puta teža ljudima od nepravde.“
• „Mržnja onih koji su zli nije toliko opasna kao njihovo prijateljstvo.“

Izvor https://www.biografija.org/knjizevnost/branislav-nusic/