Foto: eparhija budimska
Episkop budimski i temištvarski Lukijan uputio je sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu svoje eparhije blagodat, milost i mir od boga oca, i gospoda našeg Isusa Hrista i svetog duha uz radosni božićni pozdrav
MIR BOŽIJI – HRISTOS SE RODI!
Njegovu besedu prenosimo u celosti:
Punoća Crkve zajedno sa celokupnom tvorevinom proslavlja veliki praznik javljanja Boga među ljudima. Prevečni Bog ovaplotivši se od Duha Svetoga i Marije Djeve uzeo je obličje sluge i rodio se kao jedan od ljudi. On kojeg Otac Nebeski rodi pre svih vekova rodila je Presveta Bogorodica na neizreciv način.
Rođenjem od Djeve u skromnim uslovima Gospod je započeo izvršenje domostroja spasenja po kojem je On – Prevečni i Nesmestivi Bog našao za potrebno i dobro da dođe među ljude i bude savršeni čovek, ostajući istovremeno i savršeni Bog. Njegovim ovaploćenjem odnosno činjenicom da Bog postaje čovek, ljudski rod kao i sva tvorevina započeli su svoj novi dvig ka Carstvu Nebeskom.
Povest Rođenja Spasitelja opisana je u Svetom Jevanđelju a samo rođenje i sve ono što je pratilo ovaploćenje Gospodnje bilo je veoma neobično. Čitav splet okolnosti vezanih za samo rođenje Hristovo bilo je mešavina dobrog i lošeg.
Za Mesiju nije bilo mesta u gostionici ali jeste u pećini, u štali među nemuštom prirodom koja je sa anđelima svedočila rođenju Boga. Neobična zvezda na nebu koja je vodila mudrace sa istoka najavljivala je rođenje samog Boga, a mudraci pak, vođeni ovom čudnom zvezdom došavši na mesto gde beše dete, shvatili su da se rodio Car svih te mu se pokloniše dajući mu sveti prinos – ovozemaljske darove.
Iako su prosti pastiri, nemušta priroda i mudraci sa Istoka bili radosni zbog rođenja Mesije, bilo je i onih koji zbog svoje sujete i želje za apsolutnom svetovnom moći i položajima u društvu, nisu mogli prihvatiti da je Dete koje se rodilo zapravo Car Mira a ne pretendent za bilo kakvo ovozemaljsko carstvo. Tako je vladar Judeje Irod započeo obračun sa novorođenom decom vođen istom onom zlom mišlju kao jevrejske starešine prilikom raspeća Hristovog – nema drugog cara osim rimskog cezara.
Dete je raslo i jačalo duhom sve do krštenja na Jordanu i početka javnog spasonosnog delovanja radi uzvođenja stvorene i smrtne ljudske prirode nestvorenom i večnom Ocu. Izvršujući domostroj spasenja Gospod je za kratko vreme pokazao da ima vlast činiti čuda, isceljivati bolesne i vraćati iz mrtvih ali ono što je najvažnije – On je obećao i dao večni život onima koji ga poznaju kao Boga. Iako se posle Vaskrsenja vazneo na nebesa ostao je večno prisutan u tvorevini kroz Crkvu kojoj je dao blagodat služenja i savršavanja svete Liturgije u kojoj je vrhunac dodira Boga i Čoveka i zahvaljujući kojoj je ljudski rod blagosloven iskustvom predukusa večnog života ovde i sada.
Draga deco duhovna, ovo je već drugi Božić kojeg proslavljamo u okolnostima pandemije. Praznik Rođenja Hristovog nas upućuje i uči kako da budemo ljudi. Božić nas uči da vodimo brigu i o drugome i o sebi. Okolnosti pandemije su nove i nepredvidive čak i zdravstvenim radnicima i drugim naučnicima.
Crkva je uvek branila, pa će tako i u buduće braniti duhovni i telesni integritet svakog pojedinca i zajednice. Imajući u vidu ovaj savremeni izazov pozivamo sve pripadnike naše zajednice od čije odluke po pitanju vakcinacije zavise životi i status drugih ljudi da ovom problemu pristupe hrišćanski.
U svetlosti praznika Rođenja Hristovog pozivamo sve naše blagočestive vernike da ne zanemaruju toplinu porodičnog doma. Samo jaka i stabilna porodica doprinosi napretku društva i čovečanstva uopšte. Mnoge porodice su pred velikim iskušenjima, ali preporučujemo im da utehu i put pronađu u Svetom Pismu i iskustvu Crkve koja nas uči da je svetinja braka i roditeljstva neprikosnovena. Ništa nije veće i važnije od ljubavi koja se neguje u zdravoj porodici. U vremenu poljuljanog morala i izmenjenog sistema vrednosti molimo se Bogomladencu Hristu da u svaki naš dom unese mir i ljubav kako bi osetili dodir neba i zemlje u tajni Njegovog rođenja.
Najveći izazov Srpskog naroda od kraja do kraja vaseljene jeste sačuvati jedinstvo. Dosta je u ranijim vremenima bilo podela i raskola – i političkih i crkvenih. Opstanak našeg naroda van matične države moguć je jedino uz jasnu svest o nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Sve privatne interese treba podrediti ideji očuvanja jedinstva tamo gde smo jedinstveni, i izgradnji jedinstva tamo gde smo razdeljeni po ma kojem osnovu. Mi smo jedno telo, a Svetosavska crkva je živa duša tog tela. Odgovornost je na svakom pojedincu, Crkvi, institucijama i na raznim udruženjima preko kojih je srpski narod van otadžbine organizovan. Takođe, porodica koja je danas na udaru je temelj našeg bića. Na tim temeljima moramo da negujemo istinske vrednosti ali i srpski jezik i pismo. Ne smemo sebi dozvoliti luksuz da već druga ili treća generacija ne govori jezik svojih predaka. U smutnim vremenima kakva su i danas poručujemo svim Srbima da stanu pod omofor Svetog Save jer jedino Crkva je garant opastanka našeg naroda i njegove veze za otadžbinom.
Dragi hrišćani, moleći se Bogomladencu Hristu da među ljude donese mir, veru, nadu i ljubav, sve vas pozdravljamo i ovog Božića radosnim pozdravom
HRISTOS SE RODI – VAISTINU SE RODI!
