Vladika Andrej održao predavanje u Valjevu o Svetom Nektariju Eginskom i Danilu Katunakijskom

„Imali su istinsko smirenje i u njemu oslonac za duhovni život“, istakao je vladika Andrej

Reklama

Nakon proslave praznika Svetog Nektarija Eginskog, čiji se kult u srpskom narodu naročito razvio u poslednjoj deceniji i svečanosti koji je priredila eparhija valjevska, centralni deo proslave predstavljalo je predavanje episkopa austrijsko – švajcarskog Andreja na temu „Poređenje Svetog Nektarija Eginskog sa Svetim starcem Danilom Katunakijskim“.

„Dolazak episkopa Andreja u naš kraj je veliki Božji blagoslov“, rekao je u svom u svom obraćanju vladika valjevski Isihije, kojeg sa gostom iz Austrije veže dugi niz godina monaškog služenja u manastiru Kovilj.

„Sveti Božji ljudi Nektarije Eginski i Danilo Katunakijski duhovni su gorostasi koji su obeležili 19. i 20. vek. Svi imamo duhovnu korist i utehu njihovim molitvama. Svaki od njih je imao podvig i stradanje, ali i ljubav prema Gospodu, koja je osnov svetiteljstva. Zato su sve doživeli kao svoje naznačenje“, rekao je vladika valjevski u uvodu, nakon čega je usledilo predavanje vladike Andreja.

Uz pomoć slajdova sa fotografijama, Vladika Andrej proveo je posetioce akademije kroz živopisne pejzaže Svete Gore, život monaških zajednica u kojima vekovima traje tihovateljna molitva, sa posebnim osvrtom na znamenite starce i istaknute duhovnike koji su potekli iz srpskog i grčkog naroda: starca Nikanora, igumana Hilandara i epitropa monaške države, Patrijarha Gavrila Dožića, te starce Porfirija i Pajsija, o kojima su predanja našim prostorima približili Episkop bački dr Irinej i blažene uspomene Mitropolit Amfilohije.

Sveti Nektarije Eginski i Sveti Danilo Katunakijski rođeni su 1846. godine. Prvi je preminuo 1920.a drugi devet godina kasnije. Bili su vrsni znalci bogoslovskih nauka i predani monaškom podvigu. Pisma koja su razmenjivali, a koja se danas kao dragocenosti čuvaju i proučavaju, govore da su se međusobno sjajno dopunjavali poput ranohrišćanskih otaca Vasilija Velikog i Amvrosija Milanskog (4. vek) ili, pak, kod nas Sveti Vladika Nikolaj i Patrijarh Gavrilo Dožić, koje povezuje i zatočeništvo u zloglasnom logoru Dahau u Nacističkoj Nemačkoj. Potekli iz višečlanih porodica, Sveti Nektarije i Sveti Danilo u ranoj mladosti odabrali su crnorizačko služenje Bogu i bližnjima i, uprkos iskušenjima progonstva (Sveti Nektarije je bio prognan kao Mitropolit Pentapoljski, a Sveti Danilo u vreme previranja između ruskih i grčkih monaha u manastiru Pantelejmonu), ostali nepokolebljivi u svom zavetu. Obojica su, mišljenja je Vladika Andrej, imala istinsko smirenje i u njemu su nalazili oslonac za svoj duhovni život. Imajući ih pred sobom kao uzore hrišćanskog života, na nama je da se trudimo da i za nas Sveta Liturgija bude poziv da budemo „svedoci otvaranja grobnice“ poput žena mironosica, jer ona je za njih upravo to bila tokom zemaljskog života. Ovde u Valjevu, zaključio je Vladika Andrej, narod je bogat Svetim Vladikom Nikolajem i Prepodobnim Ocem Justinom, duhovnim velikanima kakve bi svi želeli da imaju, jer se u njima prepoznaje Božja briga za ljude, rečeno je o predavanju u eparhiji valjevskoj.