Foto: SPC Osnabrik
„Crkveni život u Osnabriku datira još od 1941. godine. Naime, početak Drugog svetskog rata i slom tadašnje Kraljevine Jugoslavije je imao tragične posledice po celu zemlju. Naša otadžbina nije bila vojnički spremna da se odupre mnogo jačem neprijatelju, te stoga, mnoštvo tadašnjeg oficirskog kadra pada u zarobljeništvo. U periodu od 20. do 30. aprila 1941. godine biva zarobljeno i odmah integrirano – sprovedeno, što dalje od rodne grude, oko 5.000 oficira. Oni bivaju transportovani na sever Nemačke u osnabrički zarobljenički logor OFLAG 6C u Eversburg“, zapisao je protojerej-stavrofor Marinko Rajak, paroh osnabrički, čiji tekst dalje prenosimo u celosti:
Ti železnički konvoji, na osnovu postojećeg pisanog materijala i po svedočenju aktera tih nemilih događaja, izgledali su ovako: „U stočnim vagonima bili smo prevoženi. U vagonima nas je bilo oko 150. Putovanje je bilo pakleno iskustvo jer nismo imali dovoljno hrane i vode, biološke potrebe smo često vršili u njima. Smrad i boravak bili su nesnošljivi. Oficirima hrvatskog porekla je bilo dozvoljeno da napuste konvoj prilikom prolaska kroz Hrvatsku, ali posle potpisane izjave o saradnji sa okupacionim vlastima. O strahotama koje su preživeli putnici kasnije su svedočili i mnogi Nemci koji su ostali zgranuti kada su videli te mučenike po dolasku u Osnabrik. Pošto su smešteni u zarobljeničke žice, po Ženevskoj konvenciji, oni su imali nekakva prava na svoj kulturni i verski život. Posle popisa, smešteni su po zatvorskim barakama u kojima je boravilo 50 do 60 oficira (od velikog broja tih baraka do danas je sačuvano samo dve). U nekoliko navrata naši najviši oficiri su umoljavali logorske vlasti za dozvolu da održavaju versko-molitvene skupove. Pod uslovom, da se ta molitvena sabranja neće pretvarati u nikakve manifestacije, proteste i propagandu, nadležne vlasti su izdale dozvolu, odobrenje i tako se na dan 06. maja 1941. godine (na Đurđevdan) održala prva služba božija pod otvorenim nebom. Bila je zabranjena bilo kakva propoved. Služio je vojni sveštenik Milana Jovanović, koji je bio i sam zatočenik ovog logora a kasnije višedecenijski paroh osnabrički.
Ta prva sveta liturgija je bila, po svedočenju oca Milana, ,,dosta kratka ali veoma jasna i dovoljno glasna. Tretman je bio užasan. Kod pobedioca se pokazivala ne samo težnja za isticanjem pobede, nego i sadizam, koji je prelazio okvire morala i hrišćanskog saznanja o ljudskom dostojanstvu. Izloženo svim bezobzirnostima roblje je obratilo svoje poglede Bogu i nebu. Na ogromnom peščanom, logorskom dvorištu bijeni, vlažnim vestfalskim vetrom, uznemiravani bukom avionskih motora pri veoma niskom letu, našli su se svi oficiri na našoj prvoj zajedničkoj molitvi. Kada je sveštenik počeo da čita Sveto Jevanđelje svi su klekli i tako ostali do kraja službe. Izgledajući kao da čita molitvu, sveštenik je uputio prvu propoved i poziv da iskreno veruju u pobedu Božije pravde i u pomoć Svetog Đorđa, zaštitnika slabih, nemoćnih i poniženih. Između ostalog je rekao i ovo; Srpski mučenici, vi ste ispunili svoju dužnost prema Otadžbini. Niste uspeli da je odbranite, no ne očajavajte. I ovo ukleto mesto na kome stojite i klečite je veličanstveno poprište vaše herojske borbe. Jer vi sa ovom molitvom svoj spor sa bezbožnim neprijateljem i tlačiteljem predajete Božijoj odluci. Bog vas neće ostaviti postiđene, zato mu se molite neprestano i verujte u Njegovu pravdu i pobedu. Vaša vera i molitva biće najstrašnije oruđe protiv svake nepravde, tiranije i zločina. Bog molitvama Svetog Đorđa neka vas prosveti da ovu istinu možete razumeti! Bog i Sveti Đorđe neka vas osnaži da sve patnje koje stoje pred vama možete herojski podneti. Neka ublaže vaše uzdahe i dovedu vas do stare slave i pobede“.
Od tada su ti ratni zarobljenici, da bi sami sebi olakšali život u logoru počeli i sa raznim drugim aktivnostima. Osnovane su razne sekcije a među njima i crkveni hor koji je na Božijim službama odgovarao na Svetoj Liturgiji. Izrađen je i pokretni ikonostas koji je prenošen kroz logor, sa mesta na mesto, i pred njim su se zatočenici okupljali nedeljom i praznicima na svetim bogosluženjima. I sve tako do kraja rata i konačnog oslobođenja.
Povodom 80. godina jubileja, koji na žalost, zbog aktuelne pandemije, nismo mogli obeležiti onako kako dolikuje i treba, ipak, na Đurđevdan 6. maja 2021. godine, svetu liturgiju je, u odsustvu nadležnog paroha, služio protojerej-stavrofor Danilo Radmilović, paroh diseldorfski i arhijerejski namesnik za Severnu Rajnu Vestfaliju. On je ujedno preneo blagoslov preosveštenog episkopa Diseldorfa i Nemačke Grigorija i održao prigodnu besedu tim povodom.
