80 godina od bombardovanja Beograda

Na današnji dan, pre 80 godina (1941. godine) Nemačka je, bez objave rata bombama uništila veliki deo Beograda, uključujući i kompletnu Narodnu biblioteku Srbije. Toga dana u njoj je izgorelo više od 500.000 knjiga, 1.424 ranosrednjovekovnih rukopisa, kao i povelje od XII do XVII veka. Stradala je i turska dokumentacija o Srbiji, kao i prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije.

Reklama

Beograd su nemački avioni bombardovali u rano jutro 6. aprila bez objave rata, u više talasa. Napadu je prethodilo – potpisivanje Trojnog pakta, puč oficira i 27-martovske demonstracije, zbog čega je Adolf Hitler naredio odmazdu. Nekoliko sati ranije, pre napada na Beograd, specijalne nemačke jedinice zauzele su noću Sipski kanal na Dunavu, u Đerdapskoj klisuri, kako bi onemogućile njegovo zaprečavanje kao vitalnog plovnog pravca.

Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala 17. aprila, a vlada i maloletni kralj Petar Drugi Karađorđević izbegli su iz zemlje, u London. Nemačka i njeni saveznici rasparčali su Kraljevinu, Srbija je okupirana, a 10. aprila je proglašena zločinačka Nezavisna država Hrvatska. Uz rat protiv okupatora, besneo je i građanski, po čijem završetku je uspostavljana komunistička republika i ukinuta monarhija.

U Aleji stradalih u šestoaprliskom bombardovanju ukupno je sahranjeno 1.992 ljudi, ali je ukupan broj poginulih višestruko veći. Od tog broja je identifikovana 631 osoba. Ne zna se identitet 909 muškaraca, 393 žene i 59 dece.

Prenosimo tekst Istorijskog arhiva Beograda, koji je napisao Rene Siminen: „Kako sam video Beograd”, u: Bombardovanja Beograda, 1941-1944, Istorijski arhiv Beograda, Beograd, 1975, str. 30.

„Rat je smrtno pogodio ono što je predstavljalo ponos glavnog grada. Knez Mihailova, ulica pozorišta gde je omladina volela da švrlja, sada je groblje zgrada, polomljenih dućana, gde daske posvuda prepokrivaju razvaljene izloge, a zjapeće rupe popunjene su do iznad vrha. Ruševine još skrivaju cvetne leje na Terazijama, umrtvljeno polje iznenadno stvorenim jamama, kuće bez zidova, ovde onde nagorele ruševine, neki razvaljen nameštaj, neki iskrivljeni krevet stoji obešen na pocrneloj gredi. Kraljevski dvor je srušen, u isto vreme kad i monarhija Karađorđevića. Celo jedno krilo je razoreno te ce je visoka bela kupola sručila, bezoblična, na ruševine. Kvart u kome su se nalazila ministarstva više ne postoji, a ono što nije bilo razoreno, izgorelo je među zidinama. Izgorelo je i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Železnička stanica je bila napadnuta obrušavajućim se štukama. Ispred ruševina, jedna neeksplodirana bomba od 1.000 kilograma upečatljivo deluje svojom crnom gvožđurijom, i podseća na neko čudno dućanče. Na raskrsnici na Slaviji nije ostala ni jedna kuća, samo brdašca kamenja, crepa i zemlje kao posle nekog zemljotresa. Jedan otvor od 30 metara krvari u Karađorđevom parku: jedna bomba je pala na sklonište. Ali u Beogradu sve je ruševina za onoga koji je poznavao ranije Beograd: ruševine su ulice koje vode ka Dunavu, u ruševinama je sirotinjski i jevrejski kvart, ruševina je ka’sarna kraljeve garde.

— Iz daljine, ne izgleda suviše razoreno, govorio mi je Parker; ali iz daljine se često vidi pogrešno.

Vatra sa nebesa poštedela je samo jednu zgradu. Albanija, poslednja reč jugoslovenske arhitekture, zdanje od 13 spratova u centru grada, ponos Beograđana, i dvorac Princa Pavla, bivšeg regenta Jugoslavije”.