Na današnji dan pre 142 godine umro Đura Jakšić

Na današnji dan pre 142 godine  umro je Đura Jakšić, jedan od najvećih srpskih slikara i pesnika iz perioda romantizma. Rođen je 8. avgusta 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici pod imenom Geogrije Jakšić. Preminuo je 16. novembra 1878. u Beogradu.

Pisao je epske i lirske pesme, pripovetke i istorijske drame u stihu. Objavio je jednu zbirku pesama i četiri knjige pripovedaka. Pod uticajem svojih uzora – mađarskog pesnika Šandora Petefija i njegovog engleskog kolege Lorda Bajrona nastajale su Jakšićeve najlepše pesme koje su danas deo mnogih antologija. Kako se navodi u mnogim biografijama Đure Jakšića nije želeo da bude pesnik, nego slikar. Slikarski uzori su mu bili Rembrant i Rubens. Njegova najpoznatija dela su Devojka u plavom, Žena s lepezom, Odmor posle boja i Pogibija Karađorđa.

Posle završene osnovne škole u rodnom kraju i niže gimnazije u Segedinu, otišao je u Temišvar da uči slikanje. Školovanje u Pešti 1848. godine prekinula je Mađarska revolucija. U jesen 1853. godine Đura je otišao u Beč gde se kretao u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem.

Kao zagovornik modernizacije i evropeizacije otadžbine, nije bio podržan od strane ruralnog društva koje je dominiralo Srbijom. U njegovu korist nije išla ni njegova preka narav, kao ni prgav karakter koji ga je često dovodio u sukobe sa društvom. Kritikujući tadašnju vlast želeo je promene u svojoj sredini, što je uzrokovalo osudu i česta premeštanja.

Pre odlaska na školovanje u Minhen 1853. godine, oslikao je ikonostas u Crkvi Svetog Prokopija u svom rodnom mestu.

U povratku iz Minhena Đura otvorio je slikarsku radionicu u Kikindi.  U tom gradu se zaljubljuje u krčmaricu Milu. Uprkos neuzvraćenoj ljubavi, poslužila mu je kao inspiracija za njegovu čuvenu sliku „Devojka u plavom“ .

Zbog svog temperamenta, govora i tekstova često je dolazio u sukob s pojedincima i vlastima, pa su ga zato često premeštali iz jednog sela u drugo. Nakratko se nastanio u Požarevcu gde se i oženio, a nakon toga prelazi prvo u Kragujevac, zatim u Beograd i Jagodinu gde radi kao gimnazijski učitelj slikanja. Njegov „dug jezik“ osim selidbe, doneo mu je i nekoliko sudskih tužbi, te na kraju 1871. godine otpuštanje iz državne službe. Na intervenciju političara i istoričara književnosti Stevana Novakovića dobio je posao korektora u Državnoj štampariji gde je ostao do 1878. godine kada je preminuo.

Ponesen rodoljubivim osećanjima, ostavlja svom narodu u amanet jedne od najverodostojnijih ilustracija srpske istorije srednjeg veka, kao i stihove posvećene svojoj otadžbini. Njegovi portreti cara Dušana, kneza Lazara i Kraljevića Marka čine vredna dela srpskog slikarstva.

Jakšić je živeo životom koji je pretočio u stihove. Čini se da ga je boemski život proveden u Skadarliji nadahnjivao, a on je svojom osobenošću izazivao divljenje prisutnih gostiju istovremeno rugajući se državnoj vlasti.

Uz bliskog prijatelja, Jovu Jovanovića  Zmaja, proveo je poslednje dane svoga života, prerano završenim usled tuberkuloze. Zadesila ga je sudbina mnogih velikih ljudi kojima su počasti i priznanja stigla tek nakon njihove smrti. Iza Đure su ostala vredna umetnička dela kako u slikarstvu tako i u književnosti, koja su mu obezbedila besmrtnost u istoriji srpske kulture.

Poznato je da je bio boem. Dane i noći provodio je u beogradskim kafanama, iako je bio svestan da mu takav život može uništiti ionako krhko zdravlje. Uprkos bolesti nastavio je da radi, iako je tuborkuloza uzimala maha.

Napisao je pedesetak epskih i lirskih pesama, a teme su bile raznovrsne. Među njegovim pesmama nailazimo na ljubavnu poeziju („Koga da ljubim“), rodoljubivu poeziju („Otadžbina“), opisne pesme („Veče“), socijalne pesme („Ratar“), polemičke pesme („Ćutite, ćut te Jevropi“), satirične pesme („Otac i sin“) i vinske pesme („Mila“). Svoje prve pesme potpisivao je kao „Đura Jakšić moler“.

Po prirodi je bio vrlo emotivan, temperamentan, netolerantan i prgav, ali izuzetno pravičan i pošten. Sve ono što je proživljavao slikajući i radeći kao učitelj, svaku nepravilnost i nepravdu u društvu unosio je u svoje stihove. Najznačajnije epske pesme su „Bratoubica“, „Nevesta Pivljnina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“, „Pričest“ i druge. Najznačajnije lirske pesme Đure Jakšića su „Na liparu“, „Mila, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.

Smatra se osnivačem lirske priče i jednim od začetnika socijalne pripovetke. U periodu od 1876. pa sve do smrti objavio je četiri zbirke pripovedaka. Najznačajnije su „Kraljica“, „Sin sedoga Gamze“ i „Nevesta“, „Neverna Tijana“ i „U planini“, „Mati“, „Dva prestola“, „Kuršum“, „Sirota Banaćanka“, „Na mrtvoj straži“, „Ruskinja“…