Foto: Vikipedia
Milena Pavlović-Barili je bila srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata. Rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine. Umetnica rafinirane kulture, koja je slikala u nadrealističkom maniru, s posebnim osećanjem za prostor i poetičnu atmosferu. Pod uticajem renesansnih majstora, insistirala je na preciznosti, jasno artikulisanom crtežu, naglašenoj linearnosti. Život je provela između dva sveta – majke Danice i oca Bruna Barilija, italijanskog kompozitora i muzičkog kritičara, odnosno između patrijarhalne Srbije i velikih kulturnih centara Evrope. Završila je Umetničku školu u Beogradu, studirala u Minhenu, živela u Rimu 1909. – Rođena je srpska slikarka Milena Pavlović-Barili, umetnica rafinirane kulture, koja je slikala u nadrealističkom maniru, s posebnim osećanjem za prostor i poetičnu atmosferu. Pod uticajem renesansnih majstora, insistirala je na preciznosti, jasno artikulisanom crtežu, naglašenoj linearnosti. Život je provela između dva sveta – majke Danice i oca Bruna Barilija, italijanskog kompozitora i muzičkog kritičara, odnosno između patrijarhalne Srbije i velikih kulturnih centara Evrope. Završila je Umetničku školu u Beogradu, studirala u Minhenu, živela u Rimu i Parizu. U SAD je otišla 1939, gde je bila ilustrator modnog časopisa Vog i scenograf i kostimograf u njujorškim pozorištima.
Sve je u njenom životu izuzetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj. Jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata, slikarka i pesnikinja, rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine. Ćerka Danice Pavlović, potomka najstarije Karađorđeve ćerke Save, školovane na Konzervatorijumu u Minhenu i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika Bruna Barilija, bila je čudo od deteta. Od malena je, dok je crtala kokoške i piliće, pokazivala koliko je vešta sa olovkom, ali i sa slovima, jer je već u petoj godini čitala novine, učila italijanski i francuski, u sedmoj pisala stihove o smrti, u desetoj u Gracu savladala nemački.
Važna crtica u njenoj ranoj biografiji, a zabeležena je u 12. godini, bio je upis u Umetničku školu u Beogradu, koja je imala status međuratne likovne akademije. Posle četiri godine, Milenino ime se našlo na stranicama Politike, jer je već tada počela sa ozbiljnim stvaralaštvom. Školovanje nastavlja u Minhenu, u klasi uglednog Franca fon Štuka, koji njene radove ocenjuje kao izuzetno zrele. Posle dve godine u Španiju je odvodi radoznali duh, koji joj uporno ne da mira. Zato Milena stiže i do Londona, slika u Parizu, otkriva lepote u Rimu, Oslu… Mlada je, ali izlaže slike u Beogradu i Požarevcu, širom Evrope već otvara samostalne izložbe, druži se sa umetničkim velikanima, otkriva se u delima, pokazujući koliko je kompleksan taj unutrašnji svet događaja, susreta, rastanaka, sreće, tuge… Poezija je njen drugi izraz i javno ga priznaje 1934. godine, kada prvi put objavljuje stihove u italijanskom listu Kvadrino.
U to vreme nijedna varoš u njenoj Kraljevini ne želi da je primi za nastavnicu crtanja. Za najobrazovaniju i najtalentovaniju slikarku nigde nema mesta u rodnoj zemlji. Pesnik Sibe Miličić kupuje njenu sliku Anđeli i ona sada ima novac za kartu do Amerike. U jednom brodu koji je avgusta 1939. godine uplovio u Njujork, nalazila se i Milena. Iza nje su ostali Srbija i Italija, a ispred sasvim novi život. U pismu koje je iz obećane zemlje poslala majci priznala je:
– Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično.
Foto: Vikipedia
Možda do kraja ništa nije ni razumela, ali je u tom čudu vrlo brzo zablistala. Nije prošla ni godina, a već je izlagala u galeriji Julijan Levi. Kada je počela da se bavi i dizajnom izloga, naslovnica i reklama u časopisima, jedni su govorili da se sa čistom umetnošću oprostila zbog egzistencije, a drugi da je to učinila jer je želela da se uključi u savremene tokove. Obe tvrdnje su verovatno imale osnove, zato što se Milena kretala u visokom društvu, pa je i sama volela skupe toalete i mondenske usluge koje je trebalo platiti. S druge strane, izbor da se bavi i primenjenom umetnošću bio je logičan, jer su ga u to vreme pravila mnoga velika imena. Uostalom, Milena se odlično snašla sa modnim ilustracijama, koje su ukrašavale popularne časopise kao što su Vog, Šarm, Herst i Harpers bazar, a saradnju sa kompozitorom Đan Karlom Menotijem krunisala je izradom kostima za balete. Mnogo svetskih dama je stavila na platno, a govorilo se da je to činila po uzoru na sebe. I još se naglas pričalo da je bila lepša i ljupkija i od svojih slika i modela, pa su, kada uđe u prostoriju punu bogatih lepotica, svi pogledi ostajali na njoj, onako jednostavnoj, bez nakita i sa šeširićem koji je sama skrojila. Intelektualni krugovi su bili osvojeni ne samo njenom nesvakidašnjom harizmom, nego i obrazovanjem, poreklom, razgovorima na nekoliko svetskih jezika.
Slike koje je stvarala u Americi, kao i pesme koje je tamo pisala, interpretirane su kao dah nostalgije i sete za rodnim krajem. Drugi svetski rat je besneo, a ona je preko Crvenog krsta slala novac i pakete roditeljima i prijateljima, sanjajući da će se vratiti tamo odakle je potekla. U to vreme ne pati samo za domom, nego i za kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom, koji je ostao upamćen kao ljubav njenog života. Nesrećna. A sreću je probala da doživi sa oficirom Robertom Tomasom Goselinijem iz Čikaga, za koga se udala 24. decembra 1943. godine.
Krhkom zdravlju koje ju je pratilo od detinjstva nije podilazila nikada, pa nije marila ni za upozorenja lekara da ostavi kafu i cigarete. A bila je strasna u „druženju“ sa njima. Šta li ju je zapravo koštalo života, nije sasvim poznato, jer se njena prerana smrt 6. marta 1945. godine, kada je pala sa konja, tumačila na više načina. Neki još veruju da je tada ozbiljno povredila kičmu, a neki drugi da je to bio srčani udar. Nekoliko dana ranije posetila je prijatelja Menotija, ostavila mu nedovršenu sliku Svetica iz ulice Bliker i svog psa, navodno u slučaju ako joj se nešto desi. I eto, desilo joj se.
Posle pada s konja, umrla je u Njujorku 6. marta 1945. u 36. godini života. Pod vrlo sumnjivim okolnostima.
Foto: Vikipedia
Četiri godine posle smrti urna sa njenim posmrtnim ostacima je pohranjena na groblju u Rimu, kada je njen otac javio tada bivšoj supruzi, slikarkinoj majci: „Draga Danice, naša Milenica počiva u miru, zauvek, ispred jednog čempresa na najlepšem groblju na svetu. Ja sam urnu prekrio crnim velom, s njom položio i naše fotografije. I jedan cvetak“.
Za života je uradila preko 300 radova, puno skica i crteža. Mnoga platna su joj u kući-muzeju u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u Rimu.
Njena dela su bila izložena u Zagrebu 2013. godine, 85 ulja na platnu, od 10. oktobra do 10. novembra 2013.
MEMORIJALNA GALERIJA U POŽAREVCU
Milenina majka Danica je pre smrti uspela da ostvari zavet i rodnu kuću u Požarevcu 1961. godine pretvori u memorijalnu galeriju koja nosi ime njene ćerke. Na ovom mestu se nalazi 800 radova velike slikarke, bronzani odlivak njenih ruku, porodične fotografije, garderoba, čipkani veluri…
Izvor Fejsbuk POKS Požarevac
