Foto: Vikipedia
Na današnji dan 26. oktobra 1961. godine Ivo Andrić dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Novac koji je dobio od nagrade poklonio je za unapređenje bosansko-hercegovačkog bibliotekarstva.
I danas se mnogi sa jednakim nipodaštavanjem odnose prema slavnom piscu kao što se odnosila i komunistička vlast u vreme kad je nagradu dobio, kaže književnik Matija Bećković.
– Izgleda da je našoj državi zbog Andrićeve nagrade jednako neprijatno danas kao što im je bilo neprijatno i pre 56 godina. Da je tu nagradu dobio neko drugi, ne bi se tako ustručavali. Preživeo je onaj rat, ali ovaj sigurno ne bi, srećom stradao je samo njegov spomenik u Višegradu – kaže Bećković.
Zavist kolega
On govori o tome kako je 26. oktobra 1961. u Beograd stigla vest da je Ivo Andrić postao Nobelov laureat, ali i o razlozima zbog kojih je ona u ovdašnjim političkim krugovima dočekana prilično hladno.
– Bio sam tog dana na ulici kada se pročula vest da je Andrić dobio Nobelovu nagradu i svi smo pohitali ka Francuskoj 7. Sjatili su se tamo pisci i domaći i strani novinari. Jedini koji nije bio uzbuđen bio je Ivo Andrić. Svi smo to shvatili kao priznanje svima nama, a Andrić je u svom starom mantilu i sa već izanđalom tašnom govorio kako bi želeo da sve to što pre prođe da bi se vratio za svoj pisaći sto. Meni se činilo da je bio uplašen… Andrić je znao kakvu će zavist izazvati lovor koji je stavljen na njegovu glavu jer su državni favoriti za to priznanje bili neki drugi pisci. Znao je opet, ako se pokrene priča o njemu, da će se svi najlakše složiti da je on gori od svih. Milovan Đilas je tada bio u zatvoru i on se plašio da će ga strani novinari pitati za njega. Predrag Palavestra mi je ispričao da ga je Andrić zamolio da u slučaju da se to desi on uskoči sa nekim drugim pitanjem pa će odgovoriti njemu, a zaboraviti na prethodno pitanje – priča Bećković.
On kaže da je nesporno da je Nobelova nagrada bila veliki trijumf Andrićevog života, ali i da je on zahvaljujući tom priznanju izbegao da bude kamenovan.
– Već su bile počele da izlaze kritike da se ponavlja i da njegove knjige nisu na visini onih ranijih. Pomišljam da bi i hijerarhija naših velikana koju bi napravio gradski komitet izgledala drugačije da se nije umešao Nobelov komitet. Tito nije primio Andrića odmah posle dodele nagrade već tek mesec dana kasnije. Nisu bili zadovoljni ni njegovom besedom u Stokholmu, gde je on govorio o priči i pričanju, a oni su se nadali da će bar pomenuti samoupravljanje. I da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, Ivo Andrić je zaslužio priznanje jer je s obzirom na njegovu karijeru uspeo da ostane živ – ističe Bećković, i dodaje:
– Sećam se da je Andrić tog dana u Francuskoj 7 rekao: „E, sad je za dugo vremena sa Slovenima gotovo. Možda će nagradu dobiti još neki Rus ili Poljak, a ostali će na nju još dugo čekati“ – priseća se Bećković.
Kulturni sunovrat
Većina srpskih književnika koji danas sede u Francuskoj 7 nije zadovoljna pažnjom koju Ministarstvo kulture pridaje obeležavanju Andrićevog jubileja. Predsednik Udruženja književnika Srbije Radomir Antić kaže da takav odnos države prema delu jedinog srpskog nobelovca ne predstavlja ništa drugo do nebrigu.
– Mi smo država koja obeležavanje ovako važnih jubileja svodi na nekakve manifestacije koje nemaju nikakav odjek. To je prvenstveno nebriga prema knjizi i čitanju, koja traje prilično dugo bez obzira ko sedi u Ministarstvu kulture. Nadam se da će neki ljudi konačno da shvate da bez podsećanja na prave vrednosti, poput ovog jubileja, neke stvari u ovoj zemlji nikada neće doći na svoje mesto. Ivo Andrić, nažalost, za naše političare nije ona tačka u kojoj oni sublimiraju svoje interese. To je posledica marginalizacije kulture uopšte, a posebno književnosti – ističe Antić.
Književnik Pero Zubac kaže da Srbija ne obraća dovoljno pažnje na svoje vrednosti, što može obeshrabriti sve koji nameravaju da se bave pisanjem.
– Hoću da verujem da će se oni čiji je to posao setiti da do kraja godine upriliče nekoliko velikih programa posvećenih Ivi Andriću. Ne samo da bi se odužili Andriću već i da bi ohrabrili sve ljude koji drže pero nad hartijom da ima smisla pisati i čuvati svoj jezik i tradiciju – ističe Zubac.
Fakti
– U ličnoj karti izdatoj 15. juna 1951. godine u Beogradu u rubrici „narodnost“ književni velikan je upisao „srpska“
– Mesec dana kasnije, 19. jula, u vojnoj knjižici za „narodnost“ upisao je – Srbin
– 1955. godine prilikom ulaska u Komunističku partiju u evidentni list Andrić je svojom rukom na mesto za nacionalnost napisao „srpska“
– Isto stoji i u venčanom listu iz septembra 1958, kada se u opštini Stari grad venčao sa slikarkom i pozorišnom kostimografkinjom Milicom Babić
Krleža kandidat komunista
Komunistička vlast je kao najboljeg kandidata za Nobelovu nagradu videla Miroslava Krležu, ličnog prijatelja Josipa Broza Tita. Zabeleženo je da je tada kompletna jugoslovenska diplomatija dobila nalog da radi u Krležinu korist. Akademik Radovan Vučković kaže da je Krleža kao marksista i komunista bio mnogo podobniji kandidat od Andrića.
– Andrić je između dva rata bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu i to mu je kod tadašnje vlasti bila velika hipoteka – ističe Vučković.
Tekst preuzet sa Fejsbuk stranice POKS Požarevac
