Foto: Vikipedia
Dragica Draga Ljočić (1855 – 1926) bila je prva srpska doktorka i veliki borac za prava žena. Jedinstvena po mnogo čemu – ali i po činjenici da je prva žena koja je postala lekar u Srbiji u isto vreme kada je i Velika Britanija zaposlila prvu lekarku. 1879. studije medicine je završila u Cirihu i spada među prvi deset žena u Evropi koje su stekle univerzitetsku diplomu. Njen put rada u Srbiji bio je sve osim što je bio lak. Vlasti u Srbiji nisu priznavale njenu diplomu, a potom i njen rad. Bila je u mnogim situacijama degradirana ali se nijednog trenutka nije predavala. Nakon 40 godina rada u struci sa 64 godine dobila je zvanje „pravog“ lekara i državnu službu.
Rođena je u Šapcu, kao najmlađe, peto dete Dime i Marije Ljočić. Kako su joj roditelji izgubili imanje nakon sudskog spora izgubljenog od bogate šabačke porodice Kurtović (posle čega Dima Ljočić organizuje simboličnu „sahranu pravde“, sa sve crkvenim zvonima), rešavaju da pošalju decu na školovanje, ne bi li se osamostalila, pošto imanje koje bi ih izdržavalo više nisu imali. Draga je sa učiteljicom Persidom Pinterović otišla za Beograd, gde je završila Višu žensku školu, ali, što je još bitnije, dolazi do saznanja da je jedna Engleskinja završila studije medicine i postala jedna od prvih doktorki u Evropi, što joj pruža inspiraciju da i sama to učini. U to vreme, žene koje su studirale bile su retka pojava, a u Srbiji nijedna žena nije završila medicinu. Draga Ljočić odlučuje da bude prva. Kako joj vlasti ne daju stipendiju, uspeva da dobije malu pomoć iz fonda šabačkog trgovca Jevrema Panića i 1872. upućuje se na studije u Cirih. Studije je prekinula 1876., da bi kao lekarski pomoćnik učestvovala u Srpsko-turskom ratu, u kome je stekla čin sanitetskog poručnika, čime je postala prva žena oficir u srpskoj vojsci.
Po završetku rata, vratila se u Cirih, gde 1879. završila studije, diplomskim radom „Prilog operativnoj tehnici fibromioma materice“. Ostvarila je svoj cilj i postala prva žena u Srbiji, koja je stekla zvanje doktora medicine.
Po povratku u Srbiju, na žalost susrela se sa brojnim problemima. Nije uspela da nađe posao u državnim bolnicama, ministarstvo unutrašnjih dela nekoliko puta je odbilo njenu molbu za izdavanje licence za rad, sa raznim izgovorima, od kojih je jedan bio taj da „joj se ne može udovoljiti na zahtev jer žene ne služe vojsku“. Ovaj odgovor je u potpunosti zanemario činjenicu da je Draga Ljočić učestvovala u ratu i u njemu stekla čin poručnika. Na kraju, na uporne zahteve Drage Ljočić da joj se prizna status lekara, tek nakon lične urgencije kneginje Natalije, a uz podršku dr Vladana Đorđevića, Ministarstvo je formiralo specijalnu komisiju koja je trebala da potvrdi njenu stručnost, postavljanjem „teoretičnih i praktičnih pitanja iz anatomije, fiziologije, preskripcije lekova, ginekologije, akušerstva i inih medicinskih grana“ – praktično iz cele medicine. Komisija nakon ispita, na opšte čuđenje, iskazuje zadovoljstvo znanjem doktorke Ljočić i priznaje joj diplomu, ali joj Ministarstvo daje samo dozvolu da pristupi privatnoj praksi, dok joj i dalje onemogućava zaposlenje u državnim zdravstvenim ustanovama.
Draga je otvorila privatnu ordinaciju u Gospodar Jevremovoj 6 i počela sa radom. Međutim, broj pacijenata je bio mali, zbog nepoverenja društva u nesvakidašnju pojavu izuzetno mlade žene koja se bavi medicinom, u tom trenutku isključivo muškom profesijom. Ipak, Draga je nastavila da „zgražava javnost“ i svojim drugim potezima.
U Cirihu su joj postale bliske feminističke, ali i socijalističke, pa i nihilističke ideje. Stoga se izjašnjavala kao pobornica ravnopravnosti žena i ideja o jednakosti i socijalnoj pravdi. Udala se za novinara Aranđela Miloševića – Rašu, jednog od osnivača Radikalne stranke. Svoj neobuzdani pobunjenički duh iskazala je time što zadržala svoje prezime, što je u Srbiji njenog vremena bilo nepojmljivo. Njen muž će, osam dana po rođenju njihove prve ćerke Spomenke, zbog učešća u neuspeloj Timočkoj buni 1883. biti uhapšen i osuđen na smrt, nakon čega će ipak biti pomilovan i upućen na desetogodišnju robiju.
Foto: Fejsbuk stanica Imenar beogradskih ulica
Draga Ljočić je tada, sa malim detetom, nastavila s privatnom lekarskom praksom, izdržavajući sebe i ćerku, ali i roditelje svog supruga. U takvim uslovima, za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine, pošto su svi ostali lekari na frontu, Draga je ostala da radi kao jedini lekar u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj bolnici, bolnici za velike boginje i ustanovi za ranjenike u Velikoj školi.
Nakon rata, sa promenom režima, Raša Milošević je početkom 1886. pušten iz zatvora, da bi supružnici Milošević-Ljočić već krajem iste godine dobili drugu od četiri ćerke, koliko će ukupno imati. Zbog požrtvovanosti u ratu, Draga Ljočić je unapređena u lekara sekundanta, ali sa daleko manjim pravima od svojih kolega – sa manjom platom (2000 dinara, dok su njene kolege primale 2500), bez prava na periodične povišice, kao i prava na penziju, ali zato sa istim brojem dežurstava kao i muškarci (iako je bila majka maloletne dece). Slala je veliki broj dopisa u kojima se žalila na neravnopravan tretman i zahteva jednakost sa svojim muškim kolegama. „Iz prakse dosadašnje gospode ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje“, napisala je u jednom dopisu.
Odgovori, koje je dobijala nisu bili uvijeni: „Ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvana je da se naslanja na jačeg od sebe, na čoveka koji će rukovoditi u njezinom životu. Da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar? Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti“. Za razliku od njenih muških kolega, pisma upućena njoj nisu počinjala uobičajenim „poštovani doktore“. Na kraju, cela borba Drage Jočić da dobije ravnopravan tretman u državnoj službi završena je njenim otpuštanjem.
Sve to, međutim, nije dovelo do toga da odustane od dalje borbe. Nastavlja da javno insistira na jednakom tretmanu žena, tako da će 1909, prilikom promene Sanitetskog zakona, pisati dopis Narodnoj skupštini u kome navodi da „profesionalne kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini uslov za zapošljavanje“. Narodna skupština ovaj predlog odbacuje. Takođe, borbu za ravnopravnost žena iskazuje i time što predstavlja jednu od prvih sifražetkinja u Srbiji. Naravno, ni predlozi o davanju prava glasa ženama nisu naišli na prihvatanje, ali Draga Ljočić, uprkos neprekidnom nizu neuspeha, do kraja života neće odustati od svoje borbe za izjednačavanje prava žena i muškaraca. Istovremeno, nastavila je da se bavi privatnom praksom, radila je honorarno kao lekar u Upravi monopola i posvećivala se humanitarnom radu.
Osnovala je Materinsko udruženje, koje je imalo zadatak da smanji smrtnost novorođenčadi i zbrine napuštenu decu. Taj gest je ponovo dovodio do skandala i optužbi za nemoral, pošto je većina dece o kojima se udruženje brinulo bila vanbračna. Draga Ljočić je ipak uspela da izdejstvuje otvaranje Doma za nahočad, gde je radila kao lekar dobrovoljac. Učestvovala je u osnivanju Srpskog narodnog ženskog saveza i Kola srpskih sestara, a bavila se i prevođenjem, tako da je sa ruskog jezika prevela je knjigu Gajenje male dece Marije Manasejine.
Tokom balkanskih ratova radila je u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Po izbijanju Prvog svetskog rata, povlači se u Niš, gde sa ćerkama radi u tamošnjoj bolnici. Kada je 1915. Srbija bila okupirana, Draga Ljočić je sa tri ćerke otišla u Lozanu, odakle je organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima. U isto vreme, muž Raša i ćerka Radmila, koja je u međuvremenu takođe završila medicinu, prelaze Albaniju. Porodica će se, začuđujuće, okupiti u punom sastavu u Srbiji posle oslobođenja. Po završetku rata, u novoosnovanom Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, Draga Ljočić konačno dobija priznanja za svoj rad.
Sa 64 godine i 40 godina rada u struci, dobija zvanje „pravog“ lekara i državnu službu. Postaje osnivač i prva predsednica Društva beogradskih žena lekara. Organizuje prikupljanje sredstava za gradnju memorijalne bolnice „Dr Elsi Inglis“, u znak zahvalnosti engleskim i škotskim lekarima koji su pomagali srpskoj vojsci tokom rata. A krajem 1924, u sedamdesetoj godini, konačno joj se priznaje pravo na penziju.
Umrla je 1926. godine, u 72. godini života. Njeno ime je odmah po smrti ponela jedna soba u bolnici na Dedinju, dok danas njeno ime nosi i Udruženje srpskih žena Švajcarske, a od 2016. i Dom zdravlja u Šapcu. Ulica Dr Drage Ljočić nalazi se na Zvezdari, na granici naselja Karaburma i Mirijevo.
U istoriji srpske medicine zapamćena kao velika dobrotvorka i kao osoba koja često besplatno lečila decu, naročito devojčice, pošto je imala uvid u zdravstveno stanje učenica u ženskim školama. Ona je zajedno sa doktorom Lazom Lazarevićem besplatno lečila devojčice iz Ženske radničke škole.
Tekst (uz nekoliko dodataka) je preuzet sa Fejsbuk stranice Imenar beogradskih ulica
