Nevenka Nena Dolić Đukić strasni pisac iz Štutgarta

• 

• 

Nevenka Nena Dolić Đukić medicinska sestra iz Štutgarta i strasni pisac, poeta i pravi ljubitelj pisane reči, ovih dana je objavila i svoj treći roman „Zar je ljubav grijeh“. Pre ovog romana izašli su i „Jesenji vihor“  i „Balkanka“, kao i tri zbirke poezije: „Vrijeme menja ljude“ „Odsjaj duše“ i „Korak Naprijed“. Četvrta zbirka pesama „Na mlađima svijet ostaje…“  je u štampi. I to nije sve: Nena upravo završava pisanje i svog četvrtog romana „Otrov i lijek“.

Uvek nasmejana i pozitivna, Nena ima jarku želju da se srpski jezik očuva i više koristi u rasejanju, posebno kod mlađih generacija. I zato sa mladima dosta priča i ohrabruje ih da svoje misli stave na papir – jer ko zna šta kasnije od njih sve može da se stvori. Pozitivnost joj je jača strana. Iako je na poslu kao medicinska sestra suočena sa životnim sudbinama raznih ljudi, svojim pacijentima uvek prilazi ne samo sa osmehom i rečima ohrabrenja već i sa motivacijom da je borba u životu vrlo važna i bitna.

Rođena je na današnji dan (5. avgusta 1958.) u Tesliću, u Republici Srpskoj. Do 1992. je živela i radila kao medicinska sestra u rodnom gradu dok nije došla za Štutgart. Nemačku je, kada je već došla poznavala, jer je često bila u njoj u poseti kod supruga, koji je radio.

U glavnom gradu Baden-Virtemberga lako je pronašla posao i 13 godina je radila na internom odeljenu na jednoj klinici u delu grada Bad Kanštat. Potom se doškolovala i postala viša medicinska sestra i osamostalila. Ni to joj nije bilo dovoljno pa se doškolovala i dobila zvanje stručnog lica za rad na aparatima za disanje kućne nege, čime se i danas bavi.

Od svoje rane mladosti piše poeziju i prozu. Bila je član udruženja Radnik – pesnik u tuđini iz Štutgarta a danas je član literarnog udruženja Zdravko Đekić u čijem je osnivanju i učestvovala. Njene pesme se nalaze u mnogim zbornicima udruženja širom Nemačke, Švajcarske, Srbije i Bosne i Hercegovine. Prava ozbiljna pisana dela počela je da stvara u srednjoj školi u rodnom Tesliću. Romani joj se prevode na engleski jezik, a njega dela se mogu kupiti u knjižari Krajiških privrednika u Beogradu.

Nevenka Đukić Dolić sebe smatra ispunjenom osobom – ona je žena, majka i baka. Ima ćerku Natašu, sina Nebojšu i snaju Anitu i dva divna i preslatka unuka Leona i Aleksandra. Sa njima je dok su bili mali rado igrala fudbal. Za svoju dušu je do skoro u srpskom klubu u Plohingenu igrala šah a voli i da pleše i da putuje. Obišla je mnoge zemlje i jedva čeka nova putovanja.

Nostalgiju za rodnim mestom ima često. „Lečim je pesmama. Kada mi je najteže dobijem najveću inspiraciju“. Kaže da joj je mnogo drago što postoji grupa entuzijasta u Štutgartu sa okolinom koja nastoji da „čuva srpsku baštinu i kulturu pisane reči da ona ne izumre“.

„Okupljamo se, trudimo se da našu lepu reč prenesemo i na mlađe generacije, da očuvaju svoj identitet i nezaborave svoju kolevku. Organizujemo susrete i večeri druženja, redovno odlazimo na književne 

večeri naših kolega po peru u razne gradove (Minhen,Cirih, Frankfurt…) i družimo se sa njima. Zaista to su lepe književne večeri koje svakoga obogate i ispune. Nadajmo se da će ova pandemija uskoro proći i da ćemo moći ponovo lepo da se družimo“, naglasila je Nena.
Ona je poželela da čitaocima portala Rasejanje.info pokloni dve svoje pesme. Na njen dan ta želja joj je ispunjena i redakcija portala Rasejanje.info joj želi sve najbolje, puno zdravlja i dobre inspiracije i naravno novih dela i uživanja.

Ognjište

Davno napusti ognjište svoje,

rodnu kuću i topli dom,

ovdje gdje sam ništa nije moje,

prevrćem stalno po djetinjstvu svom.

Otac i majka nisu sa nama

od svega osta uspomena samo

pomiso na njih srce mi slama

na njihov lik ne dam da padne tama.

Stub porodice mnogo hvali

a svako ima priču svoju

Veliki broj nas bogatstvo bi dali,

da majku i oca vide na broju.

A život ka život kučka stara uvjek udari tamo gdje boli,

srećni smo samo potomstvo da se stvara,

zbog tog se živi i to se voli

Sanjar

Protiče vrijeme a sa njim i dan,

s prozora vidim: pučinu, talase, more.

Uzalud tražim miran san,

dok neki nemir guši me do zore

Sve šta prođu prošlo je kažu,

vrijeme odnosi dio bola

oči šta vide ne mogu da lažu

niz lice dok teče, suza gola.

Vječiti sanjar ja sam u duši

vidjela nešta što ne postoji

Sreću od stakla koja se ruši,

lik koji se sjene boji

Negdje u zoru zatvorih oči

otekli kapci jedva se sklope

šta me to nazad vuče i koči,

bez kapi vina nešta me opi.

Takva pijana u pijan krevet legoh,

pitam se ko je krivac svega

Da li moj vječiti ponos i ego

ili moj karakter, moja unutrašnja premza, moja stega…….