Ove nedelje izašao je iz štampe 16.-i po redu zbornik književnih radova pod nazivom „Zaveštanja 2020“ članova Udruženja srpskih pisaca Švajcarske i njihovih gostiju. U ovogodišnjem zborniku „Zaveštanja 2020“ predstavljena su dela 21 srpskih pisaca iz Švajcarske i 35 njihovih gostiju iz raznih delova Evrope. Izdavači zbornika za ovu godinu su Udruženje srpskih pisaca Švajcarske, Milisav Đurić i Srpska književna država „Aleja breza“ Gnionica Republika Srpska, čiji je osnivač Marko LJ. Ružićić.
Foto: Marko Lj. Ružičić
Udruženje srpskih pisaca Švajcarske postoji od 2003. Od tada, pa do danas predstavnici udruženja neguju na najlepši mogući način pisanu reč na srpskom jeziku. To rade sa velikim uspehom i spadaju u jedno od najogranizovanijih srpskih udruženja u Evropi. Uz puno ljubavi i uz dobru organizaciju i još bolju realizaciju tokom godine imaju više druženja i pesničkih večeri. Često se posećuju i sa predstavnicima sličnih udruženja u Evropi a po najviše sa najbližima u Nemačkoj.
Druženje uz svoje stihove i lepe priče ih upotpunjuje i ispunjava, Svojim trudom i angažmanom su prisutni na mnogim pesničkim konkursima u Srbiji i Republici Srpskoj. Učesnici su i to već godinama i na Sajmu knjiga u Beogradu. Iako je ova godina bila vanredna za sve, pa i za pesnike, jer nisu mogli da se druže i razmenjuju svoje stihove uživo zbog pandemije izazvane virusom korona, to in nije sprečilo da spreme svoje zajedničko delo za 2020. godinu.
Članovi Udruženja čija su dela objavljena u „Zaveštanju 2020“ su Bogica Jevtić, Violeta Aleksić, Mića Mitrović, Gordana Pirel Zejnilagić, Ela Gostović Kulić, Žaklina Marković Mitić, Živko V. Marković, Marko Lj. Ružičić, Milan Ostojić, Milenko Mile Gostić, Milisav Đurić, Mićo M. Savanović, Monika Rajlić, Peđa Ristić, Radmila Miljković, Radoje Regojević, Sava Ilić, Sena Hegi Milošević, Snežana Milanović, Snežana Ćatić Petrović i Spomenka Alimpić.
Profesor književnosti iz Inđije Aleksandar Mijalković napisao je recenziju, u kojoj se osvrnuo na rad svakog pesnika ponaosob. Pre toga je u uvodu svoje recenzije napravio jednu jezgrovitu i snažnu analizu kontrasta između sadašnjeg trenutka i beskrajnosti vremena i postojanja. Taj uvod se ne može prepričati, već ga treba pročitati – polako – reč po reč, jer svaka reč i rečenica iznose jedno novo viđenje. „Koren nam je isti, grane smo na vetru, cvetovi nam liče, plodovi su razni … i svi se vraćaju istom korenu“, istaknuto je u recenziji.
O pesnicima Udruženja srpskih pisaca Švajcarske i njihovim gostima prof. Aleksandar Mijalković je napisao sledeće:
Bogica Jeftić: Oda i elegija. Angažovano i pastoralno. Setno i prkosno. Čak i ljubavna, lična pesma, u početku deluje kao himna rodu, a „Pamtim“ se iz ličnih slika transformiše u opšti vapaj. Motiv izvora je simboličan i konkretan, kao i Izvor – mesto rođenja pesnikinje. „U duši hladno, ali sećanja greju“ – bez pesimizma, samo slatkast ukus gorčine.
Violeta Aleksić: Moćnom slikom oživljavaju predeli Prevešta. „Jer je nauk neukom daleko“ – igra reči. Dijalog sa novembrom – unutrašnji monolog na tragu Radovićeve ironije ui duhovitosti. „Ne možeš gluvom pevati vazda“ – pesma o nerazumevanju, strpljenju i očaju, besu i smirenju, kao i ključno pitanje: „Koga je za moje smrti briga?“
Vića Mitrović: Poreklo autora sa Homolja daje na prirodnosti priče zasnovane na „vlaškoj magiji“. „Šapat magije“ vraća nam u sećanje zaboravljenu travu raskovnik, „gvozdenu travu“ („jarba fjaruluj“), Rusalke i snove. Ovo je i svojevrsna etnološka studija u okvirima savremene priče – susret tradicionalne i urbane mitologije (bekstvo iz zatvora).
Gordana Pirel Zejnilagić: Ode Sarajevu, himne ljubavima. Kao na starim fotografijama, ručno bojenim, ili na polaroidima sa „zrnastom slikom jakih boja“. Generacijski memento na 20. vek. Duh reči i kolorit obala i ljudi. Ljubav – uvek sa velikim slovom.
Ela Gostović Kulić: Mlađa pesnikinja, sažetog izraza (aforistički i lapidarno). Mali stihovani eseji o stihu i reči. Nekad je upečatljiva i lako pamtljiva slika („grebalica godina“), nekad opredmećena metafora u „Zaboravljenoj pesmi“, a nekad, kao u „Tesnoj koži“ – fina ironija na kraju: „branje šišarki uz uživanje totalne inspiracije“. Poezija je i anestezija i bol, koji ublažavamo humorom. Ne nužno i smehom. Stihovani aforizmi, introspekcija i jezička igra.
Žaklina Marković Mitić: Ljubav i senke. Ljubav i igra nastajanja i nestajanja. Poezija preispitivanja, lična i tragalačka. Ljubav u pesmi „Ne umem“ postaje priča o životu i nepristajanju. „Egomanijaci“ su, prepuni sebe, postali deo svih nas.
Živko V. Marković: I u ovogodišnjem Zborniku dalji zanimljivi prilozi srpskoj istoriji iz perspektive dijaspore. Intrigantna i osobena ličnost kralja Petra I Karađorđevića (Mrkonjića) kao podsetnik na prave dobrotvore i vizionare, kroz dokumentovane delove života iz vremena boravka u Švajcarskoj.
Marko Lj. Ružić: Pesma-poema „Na pragu rodne kuće“ (nakon 40 godina) je prijatno iznenađenje. Slobodan, ali ritmičan stih, prirodan i neusiljen, živog jezika, koji se nijednog trenutka ne „udvara“ patetici. Motivi breza i živog kamena – harmonija i kontrapunkt, baš ono što je odlikovalo poetiku Laze Kostića kome se posvećuje pesma.
Milan Ostojić – Car: Pesme za decu i o deci, sublimisano iskustvo. Kritika „nove normalnosti“, vraćanje zaboravljenih vrednosti zbog kojih Zaveštanja i postoje. Žal za vremenima koja nisu uvek bila lepa (jer, da jesu – zašto bi se napuštala zemlja?), ali dokaz da pravu vrednost stvari saznajemo tek kada ih nepovratno izgubimo u vremenu.
Milenko Mile Gostić: Pesme kao iz spomenara. Jednostavna obraćanja sebi i voljenima. Elegija za mladošću, mada muzika kratkih stihova ne prelazi u jadikovku. Baš kao violina – taj gotovo nacionalni instrument za svadbe i sahrane. „Ćemane“ za dušu.
Milisav Đurić: Bosna je postala metafora. Tema koja omogućava da se lično i opšte prožimaju: čovek sa prirodom, istorija sa porodicom. Pohvale selu, boemiji i majci dobijaju objedinjeni smisao u pesmi „Kad bih mogao“ – poezija pozlaćivanja, kao japanska veština „kintsugi“. Polomljena šolja, ili vaza, spajaju se vidljivo, tako da trag popravke zlatom postaje sećanje na trag loma, umetnička transformacija bola u lepotu.
Mićo Savanović: Aforizmi i epigrami, svojevrsni „znakovi pored puta“. „Kada zloba postane vera, prokletstvo se nametne kao molitva“ – kada je novo toliko drugačije od starog, staro se više i ne vidi, a novo bez starog ne postoji. Gotovo kao tema za pismeni zadatak. I onda nastavak priče – „Početak nas navikava, a kraj menja“. Filozofija, ali bez „filozofiranja“. „Strah je porez na glup um“ – plašimo se nepoznatog i mračnog. Cena na mrak je previsoka, krajnja granica straha – nepoznata. Neke od misli nastale su u tzv. „vreme korone“. Vreme preispitivanja za neke. I straha za mnoge.
Monika Rajlić: Pesma je osećanje pretočeno u reči. A nekad i samo traganje za prirodom osećanja postaje pesma. U tu svrhu prelaze se granice godina i pola. Pesnikinja pokušava da sagleda kako ona druga strana vidi, misli, oseća. Pesma „Pusti“, sva iz kontrasta, pojačava tu dualnost. Jin i jang.
Peđa Ristić: Može li se napraviti vremenski skok od pedeset godina na svega deset stranica? Šta je ključno, šta otkriva duh vremena? Dnevnik može da bude i muzika, ali kao „Dnevnik jedne ljubavi“ Josipe Lisac, ili „Dnevnik starog momka“ Balaševića. Dnevnik kao beleška o propadanju oko nas i o uzdizanju u nama, slično razmišljanjima Čavketa u filmu „Geto“.
Radmila Miljković: Boemija – kao lutanje, traganje, bekstvo i pronalaženje. Opijenost životom, možda najbolje sažeta u minijaturu, sliku „Još jedne cigarete dim“
Radoje Regojević: Zaumnost u pesmi „Divlji junaci“. Savremena mitologija, oneobičavanje nečeg svakodnevnog. Jedna od ključnih pesničkih veština kao načina gledanja na stvarnost uz uočavanje veza. Veština građenja slike od reči, igra rimom u ironičnoj (već po naslovu) „Pjesmi na tarabi“.
Sava Ilić: Već prepoznatljiva versifikacija, melodija, sa tačnim cezurama aleksandrinca. Ljubavna tematika koja ide dalje od tematskog kruga srpske moderne u slobodnijoj obradi motiva i uz savremeniji jezički izraz. Radovićev „Plavi žaket“ viri iz stihova pesme „Nada iz Novoga Sada“, a nastavlja se istim humorom i u sledećoj pesmi.
Sena Hegi Milošević: Dokument i ispovest. Svojevrsno pismo samoj sebi, psihološki mehanizam introspekcije, prevrednovanje prošlosti, terapija pričom. Setno i potresno, ali, nažalost, i dalje aktuelno u svetu prepunom predrasuda. Priča o opraštanju.
Snežana Milanović: Pomalo zaboravljena usmena umetnost nazdravljanja oživljava u rečima pesnikinje. Kolorit tradicionalnih motiva sa lepom gradacijom. Ton zdravice ima i pesma „Uz zvuke zvona“, koja kao da je „suzom okupana“. Od kraćih formi pažnju privlači „Prah sam“ – povezani motivi praha, zvezdane prašine i pepela. Salomin ples „Sedam velova“ oživljava, ali ne pokretom, već stihovima: „U čvorove veže presahle izvore/ I napuklu koru žalosne vrbe“
Snežana Ćatić Petrović: Motivi narodne lirike u savremenim ispovestima mladih žena: „golubica“, „mirisnih ruža“, a zatim savremeni motivi razdvojenosti i otuđenja. Na kraju – sažimanje dva sveta, tradicionalnog i novog.
Spomenka Alimpić: Poezija nade i optimizma. Posvete Mihajlu Pupinu i sestri. Motiv očiju. Stilski raznovrsno, pesnikinja se predstavlja najbolje sopstvenim geslom: „,,Uživajte svakog dana, ljubav je duševna hrana“. Poruka da se uhvati dan, život (carpe diem), rimski epigram koji kroz rimu donosi jednostavne istine.
Gosti „Zaveštanja“
Aleksandra Vojinović: I beleška o piscu je već priča, takoreći autobiografski žanr. A priča je fotografija. I fotografija je trag svetlosti i vode. I one se sastanu u miris nad vodom, slatkasto sećanje, jedan motiv sa fotografije koja priča priču. I krug je zatvoren, a kraja nema.
Vitomir Stevanović: Motiv breza u poeziji, kao i motiv srca – gotovo su stalni. Jesenjin i Kostić su neki od vrhunaca, ali nikada nije rečeno sve. Setim se priče o brezi iz Sibira koja cveta dva puta – po vremenu kraja u kojem je posađena i po kalendaru cvetanja u postojbini.
Goran Vuković: Rat. Najpre kao osuda, zatim kao izrugivanje. I ne samo rat. Holivudski i orvelovski istovremeno. Nekad je to ona cinična parola „novogovora“ da je „rat – mir“, a nekad se tragedija pretvara u izrežiranu farsu, sapunicu, limunadu koja se lako ispijaju i grickaju u tami bioskopa.
Gordana Zdjelar: Ponekad obična šetnja pronađe priču. U jednom kadru koji uokviruju misli i tišina. Ne ona neprijatna i teška tišina, već ona laka, kao da u jednom trenutku sve staje. I svet, i dah i život. Da bi se opet nastavio, jer u brzini pokreta stvari se nikada ne vide jasno.
Gordana Ilić: Sećanje – lično i kolektivno, uz dve vrste stiha. Duži, svečaniji, kao tiho opelo i kraći, za ličnu ispovest u tri slike. „Jesen, i život bez smisla“ – diskretna posveta Crnjanskom, čime se vraća na temu epopeje Prvog svetskog rata.
Danijela Božičković Radulović: Ljubav prema majci je božanska. Od trenutka rađanja upoznajemo bol. Fizičku i duhovnu. A bez te boli – nema ni lepote. „Bezuslovno“ govori o ljubavi u obrnutom smeru – od majke ka detetu. Krug se zatvara.
Darinka Marković: Dve pesme o kući koja je dom i bez krova i zidova. Kao hram u polju koji je samo pamćenje vernika na mesto gde je nekada bila crkva, ali Rusija je bila puna takvih mesta na kojima su se ljudi okupljali u molitvi da bi sačuvali posvećeno tlo.
Dragana Pajović: Slikar se lako otkriva u poeziji. U minijaturi „Vreme i breme“ prepliću se glagoli govorenja i mišljenja da bi postali ćutanje, zarobljeno u slici. Ali to ćutanje i dalje misli i govori.
Dušan D. Živančević: „Zlatorečje“ – kovanica koja nosi suštinu Živanovićevog stila. Pronaći pravi izraz i skladnu rimu za ideju pamćenja, opstanka i prkosa. Zlatne reči u olovna vremena.
Zdravko Lazarević: U stihovima se oseća narodski duh zdravice i počašnice, svatovske pesme. Pesme-posvete, jer stih duže pamti.
Zoran M. Grumić: Prepoznatljiv po glosi, Grumić i ovaj put poeziji pristupa kao igri, baroknoj veštini reči, čak i u biografskoj belešci. Sonet kao majstorska forma autobiografski otkriva viđenje pesnika „samim sobom“.
Zoran M. Jovanović: Ljubav kao želja i čežnja, traganje i iščekivanje, nemir i strast. Jedno od mnogih lica ljubavi u dve Jovanovićeve pesme.
Ivan Stanimirović: Uz pomoć stalnih poređenja, uobičajenih za repertoar romantizma, Ivan Stanimirović piše boemsku i ljubavnu poeziju – prisutne i u koloritu kafane i u metaforičkoj ideji idealne drage u snu.
Jadranka Trivun Marković: Glasom proročke pretnje, stihovi postaju otkrovenje. Apokaliptično i opominjuće, možda još ubedljivije u drugoj pesmi, koja ima konkretne slike otuđene stvarnosti.
Jasmina Isajlov: Veština pričanja je u pronalaženju onih opštepoznatih, a zaboravljenih, neprimetnih motiva, koje svi smatramo toliko bliskim i običnim – da ih i ne beležimo. A književnost, kao i svaka umetnost, u želji za vernom slikom vremena i sveta, najčešće staje u baš takva sećanja na zimu: pravljenje ledene staze za klizanje, limene lule šporeta, bombone „salonke“ od krompir-šećera…
Marija Rajković: Od letenja kao metafore mladosti, do prekinutog leta te iste mladosti. Uvek je mašta taj zajednički imenitelj koji nas čuva od poniženja i propadanja. Svet možda postoji samo onakav kakvim ga vidimo i osećamo.
Marija Stojiljković – Marstroj: Kažu da svet opstaje, izbegavajući biblijsku sudbinu Sodome i Gomore, na samo nekoliko pravednika na celom zemaljkom šaru. Ako izgubimo sve ljudske moći i darove – izgubićemo svet, srušićemo ga ne njegove, već naše krhkosti.
Matilda Janković: Važnost ljudskosti, izražene u trojstvu vera-nada-ljubav, okupano svetlošću. Svetlost je prisutna u pesmama bilo kao Sunce, ili svetlucanje potoka i bisera. I u pesmi „Sve bi` i ne bi`“ – opet nemir traganja za svetlom. Kažu da se plamen sveće, u mrklom mraku, na koji su se oči već navikle i na ravnom tlu – može videti na udaljenosti većoj od dvadeset kilometara. Ni sami ne znamo šta možemo u traganju za svetlom.
Milena Ristić: Lirsko „TI“ – ideal svih pesnika. U različitim pojavnim oblicima, sa gradacijom od kapi, preko jezera, do svih voda sveta. Uz kontraste sreće i bola, strasti i samoće, jer samo takvo, do krajnosti viđeno – to „TI“ postoji.
Milorad Mišo Đurđević: Narativna lirska povest „A na obraz naše Kaće pahuljica nežna staće“ već i naslovom je lirska bajka. Zima kao dekor doprinosi bajkovitoj ljubavi u porodici i pesničkim slikama koje nastaju trag usana na zimom i dahom zamagljenom prozorskom staklu.
Nada Hadži-Perić: Ko god je osetio svetlost Dečana, lako će se pronaći u stihovima Nade Hadži-Perić. Posebno se izdvaja trenutak svesti vernika, sićušnog i skrušenog, da u trenutku izrasta. Taj rast nikada ne postaje gordost, već otkriva veličinu čoveka u nama.
Pajo Brkić: Jednim delom čovek je i biće ploti, požude, želje, strasti. Pokreće nas vera u večnost, a i u trenutak. Duhovna sreća, ali i sekund radosti tela. A baš ta radost i potreba za „vragolijom“ nije grešna, ako je ljudska. Ne samo zato što joj je teško, ili nemoguće odoleti, već baš zato što je i iskušenje sastavni deo ljudskosti.
Rada Đošan Kitić: To je lave žar tek posut pepelom, sačekao dašak, pa da opet plane. Vatra se nikada ne gasi, dovoljan je trenutak sunca – bilo da je zračak, bilo lepeza. Ta neugasla svetlost je ona pradavna igra hladnih i užarenih misli i osećanja, potencijalne energije vatre.
Rada Janjušić: Ključno pitanje svih stvaralaca – Zašto stvoriti delo, kada je tako lepo sanjati ga. U Nastasijevićevoj pesmi „Tuga u kamenu“ rađanje postaje smrt. Tako i ljubav, okovana u reči, postaje samo slika ideje – beskrajna zimska bajka zarobljena u staklenu kuglu sa pahuljama. Priskala je srce. Sada pritiska papir. Šta je laž, a šta istina?
Radovan B. Milić: „Zašto noćas tako šume jablanovi…“ „O, čemu noćas zrikavci tužno zriču…“ Od Dučića do današnjih dana, ali i kao stalni motiv književosti od početaka, provlači se retorska zapitanost o veličini i sićušnosti čoveka u vremenu. Kada se zagledamo u zvezdano nebo, ili samo gledamo svica na dlanu – dilema je ista. Pesnik ne daje odgovore, on ostaje zapitan. Ali u pravim pitanjima krije se više istine nego u zauvek zadatim istinama.
Radovan Lepanović: Dve jednostavne slike, dva momenta ovekovečena u kratkim lirskim zapisima. Žudnja za životom, dobrotom i lepotom. Rimovanim, ali retko viđenim zajedno. Tek u pojedinim slikama, nekada, zabeleženim u ove dve pesme.
Rajka Milišić: Potreba za drugim nas spasava. Bez drugog je samoća ogromna i preteška. Pesnik je taj koji bez stida priznaje da je bez drugog uplašen i ranjiv i da je, paradoksalno, onaj sa kojim možeš i umeš da ćutiš – pravi sagovornik za ceo život.
Svetlana Biorac Matić: Čulno i slikovito, poezija oživljava prošlost i priziva budućnost. Poezija kontrasta, baš kao i sneg i vatra kao motivi u dve pesme.
Selena Jovanović: Ljubav je sloboda. Ljubav i sakrivanje, beg od te iste slobode. Ljubav je ono što tražimo od drugog, a da sami nemamo, ali uz istovremenu potrebu za sebi sličnim. Zato je tako teška i laka istovremeno.
Snežana Ignjić: Motiv odrastanja, čest u pesničkom stvaralaštvu, ali uvek ličan i poseban. Vreme koje se pamti, ali ne dokumentarno. Pozlaćuje se, a ono što je nekada bilo instinkt i zbunjenost – postaje čista, prepoznata emocija u starosti.
Srbobran Matić: Na razmeđi snova i stvarnosti, mašte i jave, opredmećenih u stihovima: Ti si skup svih međa i granica. Od zlatnih su niti tkani ti obrisi Međe i granice se ne vide jasno. To je prostor ljubavi i poezije.
Suzana Stupar Dragić: Drama je u nama i oko nas. I u ličnoj i u opštoj istoriji. Male „elipse života“ u besmislenom „krugu smrti“. Ipak, ova geometrijska igra je smislena i zove se umetnost. Možemo je zvati raznim imenima: „žedno srce“, „kreativna vrelina“, „istina o suzi“… metaforične sintagme koje pravi stvaralac razume, ali pre svega – oseća.
Tanja Lazić: Želja za blizinom i pripadanjem koju ljubav pretvara u „jedno“. To „jedno“ nije sastavljeno matematički, od dve polovine, ili od nekih drugih razlomaka. Ono je više i od hemijskih jedinjenja sa preciznim rasporedom elemenata. „Jedno“ je najsličnije Bogu – „Beskonačni krug čiji je centar svuda“.
Tijana Našpalić: Najmlađa pesnikinja, ali odraslih misli. Osećanja nemaju propisanu granicu u uzrastu, niti razumevanje sveta zavisi od školovanja.
Čedomir Šopkik: Aforizam je uvek na granici – da bude aktuelan (sa opasnošću da postane dnevnopolitički), ali i univerzalan (čime se lišava neophodne oštrine i invektive, delujući lažno uopšten). Pravi način je negde na sredini – razobličavanje fraza i floskula, gluposti i manipulacija, drevnih veština najstarijih zanata (a ne misli se na prostituciju, barem ne onu klasičnu).
