Srbi uputili senatu Inzbruka molbu da se na spomen ploči Diane Budisavljević doda da je spasila srpsku decu

Diana Budisavljević, do nedavno zaboravljeno ime srpske istorije, spasila više od 12.000 dece za vreme Nezavisne države Hrvatske (NDH) iz ustaških logora. Ova hrabra Austrijanka, rođena je kao Diana Obekser u Inzbruku (1891-1978). U rodnom gradu, kao medicinska sestra upoznala je Julija Budisavljevića Srbina iz Hrvatske, za koga se kasnije udala.

Nakon venčanja, bračni par Budisavljević preselio se u Zagreb 1919. godine, gde je Julije radio kao šef hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Budisavljević je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, proterivanja ili pljačke imovine za vreme ustaškog režima u NDH.

Saznavši za stradanje srpskih žena i dece u ustaškom logoru Loborgrad, u jesen 1941, Diana je sa grupom saradnika organizovala „Akciju Dijane Budisavljević“. Akcija se sastojala od skupljanja i slanja pomoći u novcu, hrani, odeći i lekovima zatočenim ženama i deci u ustaškim logorima Loborgrad, Gornja Rijeka, Stara Gradiška, Jasenovac, Mlaka i Jablanac.

Organizovala je i izvlačenje i prevoz majki i dece iz logora koje je potom udomljavanja kao u porodice, tako i u bolnice i dečje domove. Da bi sačuvala podatke o deci koju je zbrinjavala tokom rata, vodila je kartoteku o njima, s nadom da bi jednoga dana mogla biti vraćena svojim biološkim porodicama.

Tokom rata vodila je dnevnik na nemačkoj jeziku i to u periodu od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine. U njemu je opisivala situaciju, uslove u kojima su se nalazila deca logoraši, njihova mučenja, stradanja i umiranja, strepnja za njih, za sebe, kao i susrete i razgovore sa nekima od najvećih ratnih zločinaca, odgovornih za genocid u NDH. U dnevniku nalaze se i svedočanstva o odlascima u logor Stara Gradiška.

Kako bi pomogla srpskoj deci i sama je puno rizikovala. Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su harale i ubijale decu. Preležala je tifus i doživela tri nervna sloma. Kada je rat završen, Diana Budisavljević se ponudila da pomogne na identifikaciji dece, ali komunistička vlast se oglušila na njen predlog. Umesto toga, krajem maja 1945. dva agenta OZNE su banuli u njenu arhivu i odneli albume sa fotografijama dece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Dijane Budisavljević je uzeta i celokupna kartoteka djece, iako nije bila završena identifikacija i repatrijacija.

Povodom toga je izjavila: „Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci”. Oduzimanjem dokumentacije Dijani Budisavljević i njenoj saradnici gospođi Džakuli onemogućena je identifikacija velikog broja dece i tako u velikoj meri zataškani zločini.

„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže”, govorila je Diana Budisavljević.

Od 15.536 dece koje je Diana Budisavljević spasila tokom Drugog svetskog rata, 3.254 je umrlo tokom ili nedugo nakon spašavanja, izmučeni, gladni i bolesni, dok je više od 12.000 preživelo rat. U toku akcija spašavanja, ubijeno je 11 članova Dijaninog tima.

Posle rata ova heroina je skoro potpuno zaboravljena. U Jugoslaviji nije javno pomenuta decenijama, pre svega zbog toga što vlast nakon rata nije gledala na nju blagonaklono, kao na heroja rata. Sa suprugom je do 1972. živela u Zagrebu kada su se preselili ponovo u Insbruk. Od kraja rata nije govorila o svojoj akciji spašavanja i do svoje smrti, 1978. godine, se nije oporavila od posledica obilaska logora. U Insbruku je živela povučena i potpuno zaboravljena. Dnevnik koji je vodila pronašla je njena unuka Silvija Sabo tek nakon Dianine smrti 1978. godine.

Inicijativa predstavnika SPOJI

Na inicijativu antifašista i predstavnika Srpske pravoslavne omladine Inzbruk (SPOJI) 2011. doneta je odluka da joj rodni grad posthumno dodeli orden. Na žalost niko od njenih potomaka nije došao da ga preuzme. Na novu inicijativu predstavnika Srpske pravoslavne omladine u Inzbruku (SPOJI) Vladimira Vlajića da se na kući postovi spomen ploča, od gradskog senata stigao je pozitivan odgovor. Međutim tekst koji na spomen ploči je za srpsku stranu sporan. Planirano je da piše o herojstvu Diane na prostoru bivše Jugoslavije i opšte o spašavanju dece. „Diana Obekser-Budisavljević je tokom Drugog svetskog rata u tadašnjoj NDH uz pomoć drugih aktivista spasila više od 10.000 dece iz logora fašističkog ustaškog režima“.

Predstavnik SPOJI Vladimir Vlajić povodom odluke gradskih vlasti o postavljanju spomen ploče, zatražio je da na spomen ploči stoji da je Diana spasila pretežno srpsku decu. Na ovu vest ambasador Republike Srbije u Beču Nebojša Rodić, kao i episkop austrijsko- švajcarski gospodin Andrej sastali su u glavnom gradu Austrije i odvojeno su uputili pisma članovima Senata grada Inzbruka. Oni su zamolili, da još jednom pre donošenja konačne odluke razmotre mogućnost da se u tekst navede reč „srpska deca“, jer to odgovara istorijskom i faktičnom stanju, to je angažovanu žene rođene Austrijanke, koja je spasavala srpsku decu.

Ambasador Rodić je istakao da bi dopuna teksta odgovarala istorijskim činjenicama i na odgovarajući način predstavljao nezaboravno sećanje na Dianu Budisavljević i humanost koju je pokazala prema malim Srbima.

Vladika Andrej je izrazio zabrinutost da bi aktuelni tekst mogao izazvati negodovanje kod Srba, a u najgorem slučaju imati i posledice po su život svih ljudi u Austriji, posebno u Inzbruku i Tirolu.

„Zbog toga vas molim, u dugu nekadašnje akcije spašavanja, da ponovo razmotrite tekst na spomen ploči i uzmete u obzir važne činjenice, a to je da je Diana Budisavljević spasila pretežno srpsku decu“, naveo je episkop.

Predstavnici Senata grada Inzbruka su najavili da će ostati pri nameri, da jedno obdanište u njenom rodnom gradu nosi ime Diane Budisavljević.

Diana Budisavljević posthumno je odlikovana Zlatnom medaljom „Miloš Obilić“ za ispoljenu hrabrost i dela ličnog herojstva. Prvi je nosilac novoustanovljenog odlikovanja Srpske pravoslavne crkve „Carica Milica“ (2011), za plemenitost i humanitarni rad. U rodnom Inzbruku 2011. godine joj je dodeljen Orden II reda. U Beogradu, Kozarskoj Dubici i Gradišci dobila je ulice.

Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda ove nedelje usvojila je inicijativu da se na Savskom keju imenuje park Diane Budisavljević.

„Dnevnik Diane Budisavljević 1941-1945“ izdat je u Zagrebu 2003. Sadrži 388 prevedenih zapisa sa nemačkog. U zapisima je Dijana opisivala uslove u kojima su se nalazila deca logoraši, njihova mučenja, stradanja i umiranja, svoj strah za decu, ali i za sebe.

Osim toga, Diana je zapisivala i susrete i razgovore sa nekim od najvećih ratnih zločinaca tog vremena, odgovornih za genocid u NDH. Ovaj dnevnik bio je i okidač za značajnije interesovanje za lik Diane Budisavljević i za njene humane podvige. Prošle godine objavljen je i film koji nosi ime „Dnevnik Diane Budisavljević“, koji je bio apsolutni pobednik Pulskog filmskog festivala 2019. godine.