Ljubomir Milinkov svetski poznati i priznati slikar iz Pariza rođen na današnji dan

Na današnji dan rođen je svetski poznati i priznati slikar srpskog porekla Ljubomir Ljuba Milinkov. Živi i stvara u Parizu, a izlaže širom sveta – po najviše u Americi, Kini, Francuskoj, i Japanu. „Maštovit slikar, pesničkog soja, ljubav je njemu najdraža boja” – tako je opisao sebe i svoju strast ka slikanju i pisanju u svojoj pesmi „Ljubomir Milinkov”, koja je objavljena u knjizi „Pravdo, kriva si”.

Reklama

Kada ga neko pita za godine kaže „Ima leta, ohoho, još nekoliko pa tek sto”. I dalje u tim svojim „oho-ho godinama” slika, piše, stvara, putuje, izlaže svoja dela, a često je i u rodnoj Srbiji, među svojom velikom rodbinom i prijateljima. Kao i mnoge druge umetnike i njega je pogodila pandemija virusa korona, te ovoga proleća nije mogao da održi svoje izložbe u Njujorku i Šangaju. Neumornog i šaljivog duha, uvek je spreman na šalu i iznenadi sagovornika oštrim zapažanjem i duhovitom dosetkom, koja je ponekad i u stihu. Vrlo je vredan i svaka njegova slika je pažljivo završena do poslednjeg detalja. Sa ponosom ističe da je samouki slikar, koji je ostvario san. Mnogi su mišljenja da je Milinkov postao prava pariska slikarska legenda. „Lako nosi svoje breme, ne žuri se.. sve polako, al stiže na vreme” – stoji u njegovom autobiografskoj pesmi.

Njegova dela našla su se na naslovnim stranama UNICEF-biltena i Ujedinjenih nacija, čestitkama, razglednicama… Po njegovim motivima urađene su tapiserije, koje krase zidove poznatih svetskih državnika, umetnika, političara… Najpoznatija tapiserija, urađena po Ljubomirovom motivu je „Nojeva barka”. Čuvena modna kuća „Hermes” prodaje ešarpe za dame, urađene po Milinkovom motivu srpskog sela. Dela su mu pominjanja i opisana u mnogim američkim beletrističkim romanima. Njegove slike objavljene su i u monografijama posvećenim Central Parku u Njujorku. Jedna je čak bila i na naslovnoj strani velike monografije.

Slikanjem je počeo da se bavi još u Srbiji, u rodnom Sovču, selu nadomak planine Medvednik. Ono mu je bilo druga zabava, posle fudbala. U Valjevu je završio Valjevsku gimnaziju i sve pare koje je imao davao je na boje i četkice. Isto je tako bilo i po odlasku za Beograd, kada je upisao Ekonomski fakultet. U Beogradu se nije dugo zadržao, pošto ga je privlačio Pariz, grad svetlosti i likovna metropola, koja je proslavila toliko slikara. Za njega je to već bila prava avantura – „bez novca, bez prijatelja i veza, bez papira našao se u zemlji, čiji jezik ne razume”. I kako je sam rekao, tada mu je njegov fudbalski talenat otvorio vrata malog kluba na Bagateli. Novi prijatelji su mu pomogli da se smesti i zaposli. Počeo je da radi u restoranu, ali je vrlo brzo stigao do Monmartra, kao i mnogi mladi slikari. Pet godina je radio portrete i tako se izdržavao, a nakon toga se uputio u novu avanturu – zaputio se za Ameriku. I ponovo se susreo sa početkom punim rizika, ali i izazova, i nade i poleta, naučio je da slika i da „govori” francuski, što je bila dobra alatka za početak, s ozbirom da uopšte nije govorio engleski.

Nakon kratkog vremena provedenog u Njujorku, poželeo je da vidi i druge interesantne delove Amerike. Hteo je da bude pokretan i razmišljao je o vozilu, kojim bi mogao da putuje i u kome bi mogao i da stanuje, ali je budžet bio pretesan za jednu ozbiljniju „kuću na točkovima” (motorhome). Vozilo je pri tom, moralo da bude markirano, pa je tako snalažljivi Ljubomir kupio Kadilaka, ali ne bilo kakvog već pogrebnog. Pretvorio ga je u atelje i spavaću sobu i krstario Amerikom više od šest meseci.

Nijednog trenutka nije želeo da potisne sećanja na lepe dane svoga detinjstva, na uzbuđenja koja je proživljavao pri prvim susretima sa prirodnim elementima seoske sredine i vizijama deteta, na uspavanke kojima je uljuljkivan, na nekadašnji život srpskog seljaka i brojna prela i susrete mladih. Sve je to prenosio na svoja dela, sa velikom radošću i oduševljenjem. Iako je mlad otišao iz zemlje i tokom celog života se susretao sa drugim narodima, kulturama, običajima i shvatanjima, nijednog trenutka nije podlegao takvim uticajima. Ostao je dosledan sebi i formirao je svoj poseban i karakterističan stil.

U Americi je otkrivao novi svet, upijao je svakoliku raznovrsnost, oplemenjivao se blagodetima kompatibilnim njegovom vrednosnom stavu. Nosio je duboko ukorenjen sopstveni duhovni identitet, koji mu je oblikovao i pogled na svet. Baveći se klasičnom naivom prenosio je na svoja dela prizore, koje je poneo iz rodnog sela.

Izlagao je u mnogim gradovima, u Parizu, Njujorku, Luizijani, Tokiju, Hjustonu, Čikagu, Beverli Hilsu, Palm Biču, Šangaju, svim većim gradovima na Azurnoj obali.. ali ne i u rodnoj Srbiji, gde se o njemu ne zna mnogo. Bilo bi mu veliko zadovoljstvo da se i Srbi u Srbiji sretnu sa njegovim delima. Prošle godine, Istraživačkoj stanici u Petnici nadomak Valjeva poklonio je veliku sliku – portret Nikole Tesle. Na našu sramotu, to skoro da u medijima nije ni bilo zabeleženo. Prvu sliku u Srbiji su mu kupili predstavnici nekadašnje „Valjevske banke” i izložili je u njihovoj svečanoj sali. Banke više nema, ali je slika ostala na istom mestu. U toj zgradi je sada Viša poslovna škola. Valjevci su sa druge strane vrlo lepo prihvatili njegovu promociju knjige „Pravo, kriva si”, koja je održana u svečanoj sali Valjevske gimnazije. O toj promociju u drugom tekstu.

Divni i dragi umetniče, srećan rođendan želimo uz još puno dobrog zdravlja, dobrih slika i stihova.