Na današnji dan pre 206 godine rođen je velikan srpske nauke i kulture Josif Pančić

Na današnji dan pre 206 godina u selu Ugrinu kod Bribira rodio se jedan od najvećih velikana srpske nauke i kulture, Josif Pančić. Školovao se u Gospiću i Rijeci, Zagrebu i Pešti gde je na medicinskom fakultetu odbranio i doktorsku disertaciju iz botanike. Preminuo je 8. marta 1888. godine u Beogradu. Važi za jednog od najboljih svetskih botaničara i oca ekologije u Srbiji.

Reklama

Bio je četvrto dete Margarite i Pavla koji su se bavili zemljoradnjom. Pošto nisu imali uslova da ga školuju, otišao je kod strica Grgura u Gospić gde je završio osnovnu školu. Pohađao je gimnaziju u Rijeci. Nastavu je slušao na latinskom jeziku, a sam je naučio nemački, engleski, italijanski, francuski i španski jezik. Osim za nauku, imao je talenta i za muziku. Lepo je pevao i svirao je flautu. Upisao je visoku školu Regia Academica Scientiarum u Zagrebu. Kada je diplomirao filozofiju, odlučio se za Medicinski fakultet u Pešti jer su prirodne nauke bile njegova prva ljubav. 1842. godine je doktorirao. Odbranio je doktorsku tezu pod nazivom „Taxilogia botanica“. Iako mu je stric slao 15 forinti mesečno, davao je privatne časove iz francuskog i italijanskog jezika kako bi dodatno zaradio. U Pešti je naučio i mađarski jezik.

Kada je završio studije radio je kao lekar, ali imao je na žalost imao malo pacijenata koji nisu bili imućni. Potom je otišao u Banat, gde je podučavao decu vlasnika rudnika Hofmanova. Njegova plata je iznosila 400 forinti godišnje i imao je besplatan stan. Za to vreme je proučavao floru ovog regiona i sakupio je dosta biljaka. Posetio je svog strica u Liki, a u Primorju je brao je interesantne biljke. On mu je pomogao da ode u Beč gde je narednih godinu dana izučavao biljke koje je doneo. Upoznao je Vuka Stefanovića Karadžića kome se požalio da mu ponestaje novca. Poslušao je njegov savet i 1846. godine je došao u Srbiju. Pošto je Vuk imao neprijatelje u domovini, njegova preporuka nije mnogo pomogla naučniku u traženju posla. Pančić je istraživao okolinu Beograda, peo se na Avalu i prikupljao je materijal za svoj herbarijum.

Na poziv Avrama Petrnonijevića (ministra inostranih poslova Kneževine Srbije) počeo je da radi kao lekar u Avramovoj fabrici stakla u Jagodini. Pančić je trebao da suzbije zarazu trbušnog tifusa i da izleči obolele radnike, što je i uradio. Tu je ostao šest meseci i imao je priliku da upozna floru ovog grada i okolnih planina. Pošto je bio savestan lekar, stanovnici su ga zavoleli. 1847. godine se zaposlio kao kontraktualni lekar i fizikus jagodinskog okruga. Obišao je Šumadiju, popeo se na planine Rtanj i Ozren i ispitivao je lekovitost sledećih banja: Aleksinačke, Selters, Bukovičke… Krajem godine je premešten u Kragujevac gde je radio kao okružni fizikus. Zatražio je srpsko državljanstvo koje je dobio sedam godina kasnije. 1850. godine se učlanio u Društvo srpske slovesnosti. 1851. godine naučnik je prvi put posetio planinu Kopaonik čije ga je prirodno bogatstvo oduševilo. Posebno je voleo njegov vrh jer je odatle mogao da vidi celu Srbiju. Pančić se smatra začetnikom srpskog planinarstva i prvim planinarskim vodičem. Pošto je važio za najboljeg poznavaoca flore Srbije, 1854. godine je postao redovni profesor u Liceju, prvoj višoj školi u Srbiji. Osim botanike, predavao je zoologiju, mineralogiju, geologiju i agronomiju. 1860. godine svoj herbarijum je dao Velikoj školi, a on se danas čuva u Botaničkoj bašti u Beogradu koja je bila zamisao i delo ovog naučnika. Od 1866. do 1872. godine je bio rektor Velike škole. 1870. i 1871. godine je bio izabran za poslanika i potpredsednika Skupštine Srbije. 1874. godine Ministarstvo prosvete mu je dalo zemljište između Dunava i Dunavske ulice koje je za njega predstavljalo laboratoriju pod vedrim nebom. 1875. godine je na Tari otkrio vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika (lat. Picea omorika).

Od 1879. do 1882. godine je bio predsednik Srpskog učenog društva. 1884. godine je postao član Državnog saveta. Od novembra 1885. godine do marta 1886. godine, tj. za vreme srpsko-bugarskog rata, Pančič je bio upravnik rezervne vojne bolnice Srpskog društva Crvenog krsta. 1886. godine je, 16. i poslednji put, na magarcu došao na Kopaonik. 1887. godine Josif Pančić je postao prvi predsednik Srpske kraljevske akademije.

Botanička bašta je poplavljena zbog izlivanja Dunava pa je godinu dana nakon naučnikove smrti izgrađena nova na imanju dede kralja Milana Obrenovića, Jevrema, zbog čega se zove Jevremovac. 1888. godine je preminuo dok je radio. I

movinu je ostavio sinu Petru i ćerkama Milici i Jeleni. Sahranjen je u Beogradu. Naučni rad Napisao je 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Neka od njih su: „Kopaonik i njegovo podgorje“, „Flora Kneževine Srbije“, „Dodatak flori“, „Flora u okolini beogradskoj“, „Botanička bašta“, „Prvenac Balkanskog poluostrova“, „Popis vrsta u Srbiji“, „Šumsko drveće i šiblje u Srbiji“, itd. Napisao je 3 udžbenika: „Mineralogija i geologija“, „Botanika“ i „Zoologija“, itd. Objavio je sledeća naučna dela: „Ribe u Srbiji“, „Ptice u Srbiji“, „Građa za faunu Kneževine Srbije“, „Ortoptere u Srbiji“, itd. 1998. godine Zavod za udžbenike je izdao njegova sabrana dela u jedanaest tomova.

Osim Pančićeve omorike, otkrio je 131 novu biljnu vrstu, 47 novih varijeteta i 7 novih formi. Neke su po njemu nazvane: Pančićev pelen, Pančićeva poljska mlečika, Pančićev javor, itd. Opisao je oko 2.500 vrsta biljaka. Takođe je opisao dva skakavca koja su do tada bila nepoznata nauci. Jedan je dobio ime Pančićev skakavac. Najviši vrh na Kopaoniku, Pančićev vrh (2017 m), nosi naučnikovo ime. On je želeo da bude sahranjen na ovoj planini i to se dogodilo 1951. godine. Tu su preneti i posmrtni ostaci njegove supruge Ljudmile. Mauzolej je oštećen 1999. godine tokom bombardovanja SRJ i danas nije dostupan javnosti. Josif Pančić je odlikovan Ordenom svetog Save I stepena, Takovskim krstom i Krstom društva crvenog krsta. Bio je dopisni član: Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva, Bečkog geološkog instituta, jestastveničkog društva u Šerburu i zoološkog botaničkog društva u Beču. Još je bio član: Srpskog arheološkog društva, Srpskog lekarskog društva, pevačkog društva i društva za poljsku privredu. Bavarsko društvo Polichia, Podrinska Sloga i Aleksin su ga proglasili za počasnog člana.

U Beogradu postoji institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josip Pančić“, kao i spomenik koji je podignut ovom naučniku. U Srbiji se nalaze škole i ulice koje nose njegovo ime. Privatni život 1849. godine Josif Pančić se oženio Ljudmilom, ćerkom barona inženjera Kordona. Venčali su se u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji. Imali su sedmoro dece, tri sina i četiri ćerke. Dva sina su, ubrzo nakon rođena, preminula.

Među mnogim porukama koje su ostale iza Pančića najčešće se pominju one upućene srpskoj omladini : „Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu „ kao i „U amanet vam ostavljam floru Srbije i srpskih zemalja, botanički kabinet velike škole i veliku školsku botaničku baštu“.