Foto: Wikipedia
Na današnji dan, 10. januara 1891. godine, sa samo 40 godina, umro je čuveni srpski pisac, pripovedač i lekar Laza Lazarević. Preminuo je od tuberkuloze, kao i njegova dva sina ranije – Kuzman sa godinu dana i Vladan sa dve. Iako je napisao samo 9 pripovedaka, ostavio je veliki i neizbrisiv trag u srpskog književnosti.
Rođen je u Šapcu 1851. u trgovačkoj porodici – otac Kuzman je sa rođenim bratom Mihailom držao trgovačku radnju. Laza je bio treće dete po redu, nakon sestara Evice i Milke, a posle njega je rođena Katica. Iako je kao dete bio veoma slabašan i bolešljiv kasnije se nije predavao. Sa samo devet godina ostao je bez oca, a godinu dana kasnije i bez strica, pa je brigu o njemu i sestrama preuzela majka Jelka, koja je vrlo brzo zapala u velike dugove. Ipak ga je upisala u osnovnu školu i nižu gimnaziju, koju je završio u rodnom gradu. U ranom detinjstvu je imao priliku da upozna i zavoli književnost i mnogo je čitao. Sa 14 godina je napustio majku i rodni Šabac i u Beogradu upisao višu gimnaziju. Sve vreme je živeo kod sestre Milke, koja je bila udata za Milorada Šapčanina, tada veoma uglednog građanina.
Sa 16 godina upisao je Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo”. Tokom studija i pod uticajem Svetozara Markovića počeo je da uči ruski jezik i da prati rusku književnost. Pred kraj studija prava 1871. izabran je za državnog pitomca i poslat da studira medicinu na fakultetu u Berlinu, koji je u to vreme bio jedan od najcenjenijih u Evropi. Stipendija mu je oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Iako prava nije voleo, vreme je iskoristio i završio fakultet. Postao je praktikant Ministarstva prosvete. Oduvek je želeo da postane lekar i sreća mu se osmehnula godinu dana kasnije, kada je ponovo dobio stipendiju. Otišao je na studije medicine u Berlin, ali se za vreme Srpsko-turskog rata (1876–1877) vratio za Srbiju zbog vojne dužnosti. Služio je kao lekarski pomoćnik i odlikovan je srebrnom medaljom za revnosnu službu. Posle rata se vratio za Berlin i završio studije medicine u martu 1879.
Po povratku u Beograd, postavljen je za lekara beogradskog okruga, a 1881. godine je postao prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Lečio je ugledne i bogate, ali i siromašne i uboge, koje je primao bez novca, poklanjajući im lekove, odeću i negu. Pričalo se, da je novinama zabranio da objavljuju pohvale koje su sastavljali njegovi pacijenti. Februara 1889. postao je lični lekar kralja Milana. Unapređen je u čin sanitetskog potpukovnika.
1881. se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je dobio tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Skućili su se u Hilandarskoj ulici. Ipak u toplom i dugo čekanom domu nije bilo idile. Smrt dvoje dece i različitost karaktera doveli su do toga, da je on preko mere radio želeći da ugodi ženi i deci. Karijera mu je napredovala, ali i tuberkuloza.
Uporedo sa napornom praksom, radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka, dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Ista ta akademija je 8. jula 1890. nagradila njegovu poslednju pripovetku „On zna sve”.
Laza Lazarević se svrstava među najznačajnije prozne stvaraoce srpske književnosti. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke i jednim od najboljih stilista. Bavio se i prevodilačkim radom. Iza njega su ostale pripovetke „Prvi put sa ocem na jutrenje”, „Školska ikona”, „U dobri čas hajduci!”, „Na bunaru”, „Verter”, „Sve će to narod pozlatiti”, „Vetar” i „On zna sve”. Pripovetku „Švabica” nije objavio za života, jer je bila, kako mnogi veruju, suviše autobiografska, opisujući njegovu veliku ljubav sa Anom Gutjar i još veće moralne dileme, koje je imao za vreme te veze. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića” koju je priredio Ljubomir Jovanović.
