Aleksandar Filip Vujović (8) iz Beograda pobedio bolest

Najlepše vesti nakon lekarske kontrole u Tibingenu stigle su za porodicu Vujnović iz Beograda, a posebno za njihovog osmogodišnjeg sina Aleksandra Filipa – svi lekarski nalazi nakon devete kontrole u redu. Profesor Fuks iz Univerzitetske bolnice u Tibingenu u Nemačkoj je poručio da se vide ponovo za pet godina. Veliko olakšanje za roditelje, koji su poslednjih pet i po godina strepeli da se maligno oboljenje ne vrati. Olakšanje je i za Aleksandra Filipa, kome je sa dve i po godine konstatovan maligni tumor prostate i bešike.

Reklama

Republika Srbija je pomogla Aleksandra Filipa i njegovu porodicu i platila operaciju. Međutim, to nije bilo dovoljno. Operacija je bila plaćena, ali je nedostajao novac za postoperativni tok i dodatno lečenje koje je uključivalo hemoterapije, oporavak, smeštaj i dodatne kontrole. U tu akciju su se uključili Srbi, koji žive u rasejanju. Predstavnici srpskih udruženja Morava iz Štutgarta i Sloga iz Manhajma, kao i članovi hrišćanske zajednice Radosti moja iz Štutgarta su dali novac, kao i mnogi Srbi pojedinačno. Roditelji Aleksandra Filipa, mama Slavica i tata Damjan, još jednom se od srca zahvaljuju. Slavica je dodala, da joj je mnogo žao što ne zna sve adrese, jer bi se rado svima lično zahvalila, jer bez pomoći dragih, nepoznatih ljudi porodica Vujnović ne zna kako bi izašla na kraj. „Želimo još jednom svima da se zahvalimo na svakoj vrsti pomoći, na podršci, razumevanju i svemu onome što ste učinili za naše dete i našu porodicu. Neka vam se na zdravlje i radost vrati”, naglasili su Slavica i Damjan.

Sada nakon pet i po godina lečenja svet izgleda ponovo sasvim drugačije, ali mama Slavica zna da više nikada neće moći da bude mirna i spokojna. „Crv sumnje će uvek biti prisutan, ja to znam, ali smo u ovom trenutku, naravno, presrećni. Lepe vesti i veliko rasterećenje je iza nas”. Aleksandar Filip se dobro oseća. Pregled ga je, kako kaže, mnogo boleo, ali je na njega vrlo brzo i zaboravio. Bilo je lepo, da u Tibingenu vidi neka mesta koja je zavoleo kao mali, da se vidi sa par drugara, koje je tada upoznao kada su dolazili da ga vide, kao i da vidi osobe koje su materijalno pomogle i njemu i njegovim roditeljima. Nestašan je, nasmejan i vrlo inteligentan. Pošao je u školu i kaže da mu je lepo. Ima dosta dobrih novih drugara i drugarica. Rado se igra se njima i veoma voli kada ih pobedi u šahu – a pobeđuje skoro uvek i šah mnogo voli. Pobeđuje i odrasle. Kaže – ne puštaju ga.

O bolesti koju je pobedio priča otvoreno i vrlo zrelo. U tim trenucima ne deluje kao dečko od sedam godina i par meseci. Tada je veoma zreo. Srećom za sve ostale teme ostao je dete. Voli da se igra, voli da bude uz starijeg brata Vuka Vojina, da sa njim i ostalim drugarima iz ulice igra fudbal i ostale igre. Voli školu. Voli da putuje i da se viđa sa ljudima. Zahvalan je svima koji su njemu i njegovoj porodici pomogli.

Optimizam, koji je vladao u porodici Vujnović je pobedio. Iako nije bilo lako, posebno kada su lekari tog 31. marta 2014. godine u dečijoj bolnici u Tiršovoj ulici u Beogradu rekli da do tada nisu videli tako veliki tumor na tako malom detetu. Dan ranije nastali su bolovi. Roditelji su počeli da se raspituju o načinu lečenja. Imali su opciju, da tako mali postane invalid, da mokri preko katetera na stomaku ili da pokušaju sa lečenjem u Tibingenu kod profesora Fuksa koji koristi brahiterapiju (Brachytherapy). Kombinacijom operacije i brahiterapije (specifične vrste unutrašnjeg ciljanog zračenja) profesor Fuks je sa svojim timom uspeo da mu sačuva bešiku i prostatu. Stoga su radost i olakšanje za porodicu Vujnović daleko veći kada se zna da nema više bolesnih ćelija u organizmu i da mogu da se okrenu lepim stvarima u životu.