Mirjana Ćalić-Lukić, pesnikinja iz Bosanskog Grahova, živi i stvara u Frankfurtu

Mirjana Ćalić-Lukić je autorka četiri zbirke pesama, dobitnik mnogih nagrada i priznanja, zastupljena je u Leksikonu srpskih pisaca u rasejanju 1914–2014. Član je Udruženja srpskih književnika Slovenije.

Reklama

Sa suprugom, ćerkom i sinom živi u Frankfurtu na Majni i radi u Centru za rehabilitaciju starih i invalida kao stalna noćna sestra. Pored porodice i posla, najveća ljubav joj je poezija, koju piše od detinjstva. Njene zbirke pesama „U ime ljubavi“, „Na zgarištu uspomena“, „Čekajući proljeće“ i „U pramenu crne kose“ nastale su kao veliki plod ljubavi prema pisanoj reči. Mirjana je umetnička duša, osoba koja svemu u životu, pa tako i poeziji, prilazi veoma emotivno. Radi na petoj zbirci pesama. Na pitanje za portal „Rasejanje.info“ odakle joj dolazi inspiracija, rekla je da je to trenutna emocija. „Dolazi sama i ne ostavlja previše mogućnosti da na nju utičete, bilo da je u pitanju sopstveni život ili životna priča nekog iz vašeg okruženja, pesma koju ste slučajno čuli na radiju ili film koji ste gledali. Inspiracija ne trpi čekanje, brige i strahove. Ideja, koju odmah ne sprovedete u delo, lako prođe pored vas. Inspiracija i ja se često družimo uz šoljicu kafe, a ako je nema – biće. Ništa na silu i po svaku cenu“.

Neke od njenih pesama nalaze se u Zborniku poezija S i CG, zatim Koraci – putem kulture u novi milenijum kao i Zborniku kao i u Zborniku Garavi Sokak (Inđija 2011). Takođe antologije Zaveštanja (sedam izdanja) i Oda životu. Mnoga druga zajednička izdanja sadrže njena dela, a neke od pesama su prevedene i na nemački jezik. Zastupljena je u leksikonu „Srpski pisci u rasejanju 1914–2014“. Dobitnik je srebrnog Orfeja za pesmu „Na zgarištu uspomena“ na tradicionalnim majskim susretima pisaca dijaspore 2010. u Frankfurtu na Majni; bronzanog Orfeja za pesmu „Trešnjo moja“ na istoimenim susretima 2012. godine. Zlatnu liru dobila je za pesme „Prije nego to bude zauvijek“ na Majskim susretima pisaca u rasejanju 2015. godine, kao i „Krst života” 2017. na istoimenim susretima takođe u Frankfurtu na Majni. Nagrade Zlatne značke – u kategoriji pesma godine – su joj mnogo drage, a one su dobijene za pesme „Nije pošteno“ na manifestaciji „Veseli dani srpske dijaspore“ u Ljubljani 2017. kao i za  pesmu „Sine“ godinu dana kasnije, takođe u Ljubljani. Učestvovala je i na Sajmu knjiga u Beogradu.

Sticajem nesrećnih okolnosti, ostala je bez oca kada je imala 10 godina, te je brzo odrasla, kao i mnoga druga deca u takvoj situaciji. „Naše podneblje mladima nije pružalo dovoljno mogućnosti – ni tada kao ni sada – a ja nisam imala vremena, a ni želju da nakon završenog srednjeg obrazovanja i nemogućnosti daljeg školovanja trošim najljepše godine na čekanje zaposlenja do kojeg je, i onda kao i danas, bilo jako teško doći, pogotovo ako nemate nikoga da stoji iza vas. Iskoristila sam priliku koja mi se pružila, u kofer spakovala hrabrost, želje i nadu i tog januara, sad već davne 91. krenula put Frankfurta na Majni, gdje i danas živim i radim“ objasnila je Mirjana kako se našla u Nemačkoj.

Prvih deset godina svog života provela je u selu Peulje, u okolini Bosanskog Grahova, ranu mladost u Livnu i više od pola života živi u Frankfurtu. „Kratko nakon mog dolaska u Frankfurt dogodile su se te nesretne, ratne godine a i danas, nakon toliko vremena tragovi su još uvek vidljivi – kuće porušene, putevi zarasli. Stanovništva skoro da i nema. I kada odem, odem na dan. Odlazak mnogih od nas sveo se na obilazak grobova. Sve u svemu pustoš i tuga“, rekla je Mirjana na pitanje koliko često posećuje rodni kraj.

Vremena za sebe uvek ima. „Na putu između porodice, posla, kuće i svih obaveza, koje nam život sam po sebi nameće, na moju sreću, nisam izgubila osećaj i vreme za sebe“. Osim poezije i druženja sa prijateljima tu je i organska bašta, boravak u prirodi, kulinarstvo, a bavi se i grafičkom obradom korica i knjiga, kako svojih, tako i mnogih prijatelja po peru.

Kao neko ko se bavi pisanjem, pretpostavilo bi se da ima i omiljenog pisca. „To je zaista teško pitanje, jer je teško odlučiti se za jednog pisca ali ako već moram, svakako da posebno mesto zauzima Desanka Maksimović. Prepoznatljiva je po jednostavnim rečima, a opet je tako jedinstvena. Uz njene pesme odrasle su mnoge generacije“, dodala je Mirjana Ćalić Lukić.

Za sebe kaže da je umetnička duša, žena koja svemu u životu, pa tako i poeziji prilazi veoma emotivno. „Kao čitalac, nisam kritičar već neko ko otvorenog uma, s velikim poštovanjem i ljubavlju prilazi pisanoj reči. Ako govorim o sebi kao autoru, onda je to duševni mir, dar od Boga, najbolji prijatelj, potreba, psihoterapija – ali i odgovornost. Ljudi su skloni da vas posmatraju i doživljavaju kroz vaše stihove ali, vremenom, navikla sam i shvatila, da svaka napisana pesma ima onoliko sudbina koliko i čitaoca. Uvek će biti onih kojima je to dobro kao i onih koji će sebi dati za pravo da kažu ‘to ne valja’, umesto ‘meni se to ne sviđa’, iako nisu kompetentni“. Za portal „Rasejanje.info“ dodala je da se ne rukovodi mišljenjem drugih, da veruje u sebe, da radi ono što voli i da joj je najbitnija poruka koju pesma nosi. „Dužnost nas pesnika je da širimo ljubav, toleranciju, da ukažemo na dobrotu i mudrost, da vladamo situacijom, jer je život sam po sebi težak i stavlja nas na razna iskušenja“.