U valjevskom Lipaku se tradicionalno palila lila

U srpskom narodu održao se prastari običaj pravljenja i paljenja lila uoči Petrovdana. Do pred Drugi svetski rat bio je veoma rasprostranjen po čitavoj Srbiji, a potom se održao pretežno u stočarskim krajevima. I danas je u gradovima poput Loznice, Valjeva i Šapca ostao običaj da se tradicionalno pale lile. To je jedan od običaja, koji Srbi u rasejanju retko mogu da sprovedu, zbog samog načina življenja u tim sredinama.

Lila je zapaljena suva brezova ili trešnjeva kora umetnuta u procep drvenog štapa, uglavnom leske. Po Vuku Karadžiću lila je „ono što se oguli sa brezove ili trešnjeve kore kao hartija. Lila ima u sebi smole i može goreti kao luč“. Izgleda kao neka vrsta baklje.

Već od prvog sumraka loži se velika vatra, u nekim krajevima nazvana i „živa vatra”. Pali se na više načina, „starinski“ – trenjem dva suva drveta jedno o drugo ili kresanjem kremena o kamen ili udaranjem čekića po hladnom gvožđu na nakovnju. Vatra se pušta da se razgori, pa se na njoj pale lile. Takve ogromne vatre se pale ne samo u selima i mestima, nego i po okolnim brdima, tako da je cela okolina osvetljena, sve do svitanja.

„Velika moć i snaga pripisivane su ’živoj vatri’, a palјenje takve vatre bio je kolektivan čin u kome je učestvovalo celo selo” – prenosi portal Mediasfera mišljenje pojedinih etnologa Portal dalje navodi da nas je hrišćanstvo učilo da je običaj palјenja lila uspomena na progon i spalјivanje hrišćana. „Istina je malo drugačija. Palјenje lila je veseo narodni običaj, koji nema nikakve veze sa smrću i stradanjem. Samim tim što je običaj sveslovenski, a poznat je od davnina i mnogim drugim evropskim narodima, jasno je da vodi poreklo iz predhrišćanskih vremena. Palјenje lila simbolizuje i sagorevanje svih lјudskih ovozemalјskih grehova, kako u srcu tako i u duši”, stoji na portalu Mediasfera.

Po narodnom tumačenju koje prenesi etnolog Mile Nedeljković, lile su se palile u spomen na Svetog Petra. „Po jednima, svetac je noću žnjeo žito, pa je palio lile da bi bolje video, a po drugima – njemu su se zapalile kosa i brada. Treći, pak, kazuju da se lile pale zato što je sveti Petar spaljen”.

Lilari su sa upaljenim lilama obilazili oko kuća, torova i izvora po tri puta govoreći „Lila gori žito rodi“,ili „veselo nam lile gore, da nam krave dobro vode“ – sve u zavisnosti od toga da li je u pitanju ratarski ili stočarski kraj. Paljenje lila imalo je u nekim mestima u Srbiji i takmičarski karakter: pobednik je bio onaj, čija bi vatra najduže gorela. Lilari koji su posećivali domaćine dobijali su nešto od hrane, jer se verovalo da će ona kuća koja nagradi lilare čitave godine imati napredak.

Danas se lila po gradovima pali kao sećanje na taj lepi običaj i lepo druženje. Svoju tradiciju druženja nastavile su i komšije iz „Lipaka“ u Valjevu. Do skora i sami deca, a sada već sa svojom decom, okupili su se oko „trafoa“, naloživši vatru na ulici. Divan plamene dao se primetiti sa okolnih strana – videle su ga „komšije“ iz Graca, rodnog mesta Milovana Glišića, zatim sa brda „poviše“ – Popare, odakle Valjevo izgleda kao velegrad. Primećen je i sa susednog brda, odakle dominira Kula Nenadovića, čuvena u ovom lepom gradu.

Za Peđu Matića druženje je bilo predivno. „Bilo je stvarno prelepo, na okupu smo bili mi, koji se družimo i znamo od malih  nogu, a sada su tu i naša deca. Osećaj je  predivan! Ponavljaćemo ga svake godine!“.

Peđa je oduševljeno nabrajao: „pored mene i moga Davida tu su bili Ivana, Marko i Danilo Đilas, Slavica i Mirko Antonijević sa  Todorom, Anom i Katom, Peđa i Saška Nikolić sa Nevenom i Ninom, Nenad i Jasmina Nikolić sa Ksenijom i Nedom, Nikola i Ceca Nedić sa Magdom, Nebojša i Milena Panić sa Tijanom i Andreaom, Bogdan i Aleksandra Jocić sa Dubravkom i Viktorom, Vlada Andrić sa Sergejem, Vlada i Ivana Marković i njihovi klinci Andrea i Bogdan, Darko Stoki nam je ovoga puta bio sam. Pridružio se i novi komšija Steva Prica sa porodicom. Naravno tu je bila Kaća Matetić sa Natom, Miša Mirković sa porodicom, Jelena Ćirić sa Nemanjom i Filipom, Acika Arsić, Boris Stojković, baka Vida Krstić sa unukama Jovanom i Hristinom…žao nam je što zbog posla nisu mogle da budu tu cele porodice. Nadamo se da će nas sledeće godine biti još više”.
Peđa Matić naglašava da je za pojedinu decu ovo bilo prvo paljenje lila, ali da su svi bili veoma srećni, zadovoljni i ispunjeni kao i odrasli, jer se nastavlja sa tradicijom, koja je svima kao deci ostala u lepom sećanju.

Dugo se još ostalo na standarnom mestu okupljanja u Lipaku, koji je, kako mu ime kaže, dobio ime po lipama, koje su do pre 50-ak godina na tom prostoru postojale.